Razaranje malezijskog putničkog aviona nad istočnom Ukrajinom osudio je ceo svet, bez javnog izuzetka. Ni takva vanredna jednodušnost nije, međutim, bila dovoljna da se brzo i složno identifikuju počinioci masakra koji je odneo 298 nedužnih života.
Kako to – pitaju se preostali poklonici logike – da se “ne zna” ko je neposredno kriv za jedan od najvećih jednopoteznih zločina ovog veka, iako se dogodio na glavnom globalnom žarištu gde je takoreći svaki pedalj pod pomnom prismotrom sa svih strana? I kad živimo u vremenu kad (tehnološko-špijunski) Veliki brat prati gotovo svaki korak i zvaničnih saveznika, pa i svekolikih sunarodnika, a kamoli rivala i pogotovu otvorenih neprijatelja.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se ništa pouzdano nije znalo ni o drugim bitnim detaljima katastrofe nad teritorijom koju drže proruski separatisti protiv kojih su ukrajinske vlasti povele žestoku ofanzivu. Međunarodna istraga, ojačana mandatom Saveta bezbednosti UN, možda će otkloniti ili bar smanjiti nedoumice, ali će se one, izvesno, nastaviti i posle objavljivanja njenih rezultata.
Strateški ulozi su u ovom slučaju veoma veliki. Ostajanje pri sopstvenom uverenju ne mogu da pokolebaju (u skladu sa izrekom “ukoliko se moje mišljenje ne slaže s činjenicama, utoliko gore po činjenice”) čak ni, eventualno, nepobitno utvrđene pojedinosti, među kojima bi se moglo naći i prozivanje krivaca…
Pojedini eksperti idu tako daleko da 17. jul, datum vazduhoplovne tragedije u istočnoj Ukrajini, označavaju kao stratešku prekretnicu, sličnu 11. septembru 2001. kada su udari otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, kada je živote izgubilo blizu 3.000 ljudi, bili povod Americi da proglasi “globalni rat protiv terorizma”. Veći broj hroničara pokazao je i spremnost da sadašnju dramu uporedi sa sarajevskim atentatom, koji je poslužio kao povod za početak već pripremljenih oružanih dejstava koja su prerasla u Prvi svetski rat. Po njima, sadašnja julska napetost podseća na “julsku krizu” 1914. u odnosima među vodećim evropskim silama, posle koje je Austrougarska napala Srbiju.
Današnja julska kriza izgleda još izazovnije od ondašnje, čija se stogodišnjica obeležava. Gotovo da nema područja na planeti koje nije izloženo vanrednim velikim iskušenjima, pri čemu se pominje i stanje pred Drugi svetski rat, za čim slede upozorenja da sticaj okolnosti iz prvog i drugog opšteg oružanog sukoba mogao da dovede do trećeg, po (prilagođenoj) prostom sabiranju: prvi plus drugi jednako je treći.
Rast crnih slutnji ima osnova. Opet se rasplamsao višedecenijski obračun između Izraela i Palestinaca (Hamasa u Pojasu Gaze), plamte i Irak i Avganistan iako je trebalo da budu modernizovani američkim invazijama, kao i Sirija sa opstajućom autokratijom i Libija posle svrgavanja autokrate, dok ne jenjavaju strepnje – od destabilizacije nuklearnog Pakistana, nepredvidljivosti takođe nuklearne Severne Koreje, neizvesnog ishoda pregovora o nuklearizaciji Irana bez pravljenja atomske bombe.
Odmetnici Boko Harama haraju najmnogoljudnijom afričkom zemljom Nigerijom. Vene i cvat “arapskog proleća”. Povišeni nacionalistički akcenti se čuju i u Indiji i u Japanu. Pojačava se “trenje” i na Dalekom istoku, koji napeto traga za balansom između rasta moći Pekinga i akcija Vašingtona da sačuva dominantnu poziciju a da ne pokvari odnose sa svojim glavnim kreditorom, Kinom.
Kao epicentar tumbanja ponovo se, pak, ispostavlja Evropa. Izmiče joj Ukrajina, dok joj “državu blagostanja” ugrožavaju sistemi koji se od nje razlikuju niskim platama i cenama robe, velikim deviznim (Kina) i energetskim (Rusija) rezervama, kao i manjkom demokratije na kakvu je navikla i sebe i svet. Podriva je i uzlet ekstremne desnice, bez poželjnog poleta za jačanje jedinstva Evropske unije, koja predstavlja najveću dosad mirotvornu kontinentalnu zajednicu. Prolamaju se pozivi za otcepljenje Katalonije od Španije, Škotske od Velike Britanije i nje od EU. A kojoj slede možda i veće transformacije za odolevanje globalnoj konkurenciji i prevladavanje unutrašnjih nesuglasica, od onih koje treba da ostvare kandidati (kao što je Srbija) da bi se učlanili u nju…
Svi pomenuti izazovi su, ipak, ispod nivoa asocijacija koje proističu iz paklenog (b)uma koji je uništio avion pun nevinih putnika. Taj pakleni (b)um je potvrdio da se ne vidi kraj neobjavljenom, a najistrajnijem, ratu protiv – nedužnih, koji su, gotovo bez izuzetka, glavne žrtve internacionalnih i nacionalnih svođenja računa silom.
Mi ovdašnji smo platili papreni ceh u oba slučaja. To što sada izgledamo, kako se čini, manje provokativnim po svetski mir nego mnogi drugi regioni, ne sme da nas baci u samozadovoljstvo. Jer, ako je Balkan sređeniji od sveta, nešto sa svetom ozbiljno nije u redu. A kad god on nije u redu, onda smo, po pravilu, mi “na redu”.
Uz svo uvazavanje gospodina Pantelica, on nije rekao nista sto mi nismo vec znali. Ostao je duzan da iznese jednu veoma vaznu cinjenicu, a to je, da iza svih ratova, na indirektan, ili direktan nacin, stoje SAD i NATO. Al Kaida je tvorevina tajnih sluzbi SAD. ISIL je, takodje, projekat SAD i stupio je na scenu kada je projekat Al Kaida procitan i odsluzio svoje. SAD su spremile sirok arsenal podmetacina za izazivanje globalog haosa i ratova na planeti. Svakom normalnom coveku je jasno da Rusi nemaju nikakav interes da obore malezijski avion, a ipak su optuzeni za taj zlocin pre bilo kakve istrage i dokaza. Antiruska propagandna histerija, koju na zapadu predvode SAD, dostigla je stepen koji muti razum. Na kraju, setimo se insceniranih zlocina i lazi povodom zlocina (Racak, Markale, hemijsko oruzje-Irak. Ko nije razumeo, ne vredi mu objasnjavati.