Pariske Igre su pokazale zdraviju stranu nadmetanja, koja su u politici, nažalost, sve bolesnija. Čak toliko, da liče na neizlečivo stanje, na borbu u kojoj svi gube, a niko ne pobeđuje (osim industrije naoružanja).
Samit sportista, jer to je olimpijada, pokazao se višestruko delotvornijim od samita i G7 i Briksa i Saveta bezbednosti UN. Za razliku od tih političkih tela, popravio je raspoloženje čovečanstva prezentacijom visokih dometa sportskih tela, čije su spektakularne veštine izazivale i aplauze mase gledalaca koji nisu navijali za njih. Takvu magiju su doživeli i naši proređeni slavodobitnici.
Sport je, poodavno, jedna od karika meke moći, važna za rangiranje država, pa se stoga lideri trude da njome ublaže mahom nepopularna praktikovanja tvrde moći (sve vrste „prava jačeg“ i na nacionalnoj i na internacionalnoj sceni). Najviše pažnje je, ovog puta, privukla okolnost da se globalno strateško nadmetanje Amerike i Kine, takoreći preslikalo na njihovo olimpijsko odmeravanje snaga.
Obe sile su osvojile po 40 zlatnih medalja, ali je Amerika ipak prva jer ima više ostalih odličja. Kina, pak, računa da je tim izjednačavanjem sa rivalkom, uverila sve da je prevalila još jednu etapu ka „ukidanju američke hegemonije“.
Ali, postoji i računica, po kojoj su obe te sile daleko ispod olimpijskog vrha. Kad se u obzir uzme broj medalja po stanovniku, apsolutni šampion je Grenada, a slede je Dominika, Sveta Lucija, Novi Zeland… dok Amerika pada na 47. a Kina na 74. mesto na tabeli uspešnosti, prenosi BBC. U takvom premeravanju bi i Srbija, verovatno, bila bolje plasirana od zvaničnog 27 mesta (s tri zlatne i po jedna srebrna i bronzana medalja) jer je, navodi se, 111. zemlja po broju državljana.
Podalje od „grada svetlosti“ i originalne režije kojom je slavljena i francuska i globalna raznolikost, svet bi u poređenju sa Olimpijadom, mogao da se okarakteriše kao „Olimp i jada“. S „božanskim vrhovima“ dostignutih u tehnologiji, ratovanjima, rekordnom bogaćenju uskih slojeva… uz uvaljivanje masa pa i životne sredine u svekoliku jadu.
Invazija Rusije na Ukrajinu, debelo je poremetila svetske odnose koji, uz preganjanja Amerike i Kine, sve više podsećaju na novi hladni rat. Oživljavaju takođe pretnje nuklearnim oružjem koje opstaju i kao eventualnost u izraelsko-iranskoj dramatizaciji.
Nesputane tragedije se nižu u Gazi, Jemenu, Sudanu, Siriji, Avganistanu, Bangladešu… bez izgleda za skoru normalizaciju. Velike sile su obuzete sopstvenim problemima.
U Francuskoj je Olimpijada bila kao primirje u političkom „ratu“, koji i pet nedelja posle parlamentarnih izbora, uz napredovanje radikalne desnice, onemogućava formiranje nove vlade. Britanija, pak, posrće pod neredima antiimigrantske nasilne desnice. Nemačkoj vladi posustaje podrška…
Amerika je, kao i uvek, priča za sebe. Donald Tramp, kome pomaže i Ilon Mask, tvrdi da je njegova rivalka na predstojećim predsedničkim izborima i aktuelna potpredsednica Kamala Haris – komunistkinja. I da je predsednik Džo Bajden bio primoran da odustane od reizbora, zbog pritiska njegovih demokrata koji je bio ravan „puču“. A sve to u obrtu – Haris sada prednjači u većini anketa, tvrdeći da kao bivša tužiteljka „zna kako treba postupati prema delikventu kao što je on“.
Ovde je, pak, vlast uobičajila da umišlja pripreme za državni udar. Takvim je etiketirala i proteste protiv rudnika litijuma, koji su, zapravo, borba građana da im se garantuju prava na zdrav vazduh, vodu i zemlju.
Kao na pučističku zaveru je upozorila ruska obaveštajna služba, ista ona koja nije predvidela tekuće upade ukrajinskih snaga u svoju zemlju. I da apsurdizacija bude veća, usred „obojene revolucije“, kako je žigosan masovan skup u Beogradu, premijer je otišao na Olimpijadu, dok su ovde promptno i drastično kažnjavani probrani demonstranti.
Tako deluje naša verzija „Olimpa i jade“. Odozgo može i po ćefu, a odozdo – ni očajnički aktivizam za opšte dobro.
Dok ovde slavimo osvajače medalja, vlast kao da ne želi da je obuzme olimpijski duh uzbuđujućeg i umirujućeg nadmetanja. Pa i štednje – Francuska je pohvaljena što je organizovala sjajnu a najjeftiniju olimpijadu u poslednje četiri decenije.
Ovdašnja vlast se istakla u drugačijem nadmetanju. Evropski je rekorder po visini nagrada za olimpijske medalje (za zlatnu-200.000 evra). Zbog toga nam zavide iz mnogo razvijenijih zemalja, ne samo iz regiona, izjavio je predsednik.
A kakvu vlast imamo, s težnjom da bude lider i u nadmetanju u kome niko ne učestvuje, ne bi bilo čudno da za ulazak u EU, predloži novi kriterijum – da prednost imaju kandidati koji medalje nagrađuju više nego njene članice. A nama drugačijima, preostaje da nadimak naše stvarnosti „Olimp i jada“, malo jezički nadogradimo i praktično mnogo ulepšamo, tako da bude opšteprihvaćen kao – „Olimp i Jadar“.
Jer nama je ta reka, ono što je bila Sena za parisku Olimpijadu. Put koji vodi ka zlatnim, srebrnim i bronzanim medaljama za očuvanje prirodnog blaga. Bez raskopavanja u korist sopstvene štete.