Trenutno je u njemu, prema jednoj od kolebljivih računica, čak više oružanih sukoba nego država, kojih je petnaestak. Do samo pre nekih 110 dana je ličio na region koji se odriče ratoborne prošlosti: normalizovani su odnosi nekoliko arapskih zemalja sa Izraelom kao i između Saudijske Arabije i Irana, a na pragu je bila i uspostavljanje slične veze Rijada s Tel Avivom.
A onda je došlo do terorističkog upada Hamasa u Izrael i uzvratnog satiranja Pojasa Gaze, što je podstaklo niz drugih surovih, pa i teško objašnjivih, olakih obračunavanja. Na državnom nivou, u tome su se najviše angažovali Izrael i Iran, pucajući jedan protiv drugog, ali ne direktno nego preko posrednika.
I to neskriveno. U težnji da zauzetost velikih sila u međusobnim preganjanjima, od Ukrajine do Dalekog istoka, iskoriste da bi izborile sebi glavne uloge u regionu, pucaju na sve strane.
Izrael, prvenstveno po Hamasu i Hezbolahu, ali i po uporištima u Siriji, koje istrajno podupire Teheran. A Iran je ovih dana raketirao lokacije u Iraku i Siriji, na kojima su se, po njemu, nalazile izraelske špijunske i baze antiiranskih terorista.
Na ovim „proksi“ teritorijama učestali su i obračuni između američkih tamo stacioniranih jedinica i proiranske gerile. Ujedno jemenski Huti napadaju brodove u Crvenom moru, kao odgovor na „imperijalizam Vašingtona i Tel Aviva“, na šta im Amerikanci i Britanci uzvraćaju žestokim bombardovanjem. Nešto pre toga je i Jordan raketirao pogranični deo Sirije gde su, kako se izveštava, bila skladišta krijumčara droge koje podržava Iran. A Turska je projektilima obasula delove i Sirije i Iraka, na kojima su, kaže, uporišta Ankari suprotstavljene kurdske gerile…
Dok je ovaj tekst išao u štampu, pripremana je još jedna sednica Saveta bezbednosti UN, prvenstveno posvećena traženju načina da se isposluje primirje u Gazi, i da se nekako obuzda širenje sukoba po Bliskom istoku. Ali, uprkos 70 godina međunarodnih napora da se problemi rešavaju diplomatskim putem i bez nasilja, lideri širom sveta sada pokazuju veću spremnost da međusobne nesaglasnosti raščišćavaju potezanjem oružja, konstatovao je Jens Lerke, iz Kancelarije UN za humanitarnu koordinaciju. I zapitao „Da li ulazimo (kao čovečanstvo) u doba rata“?
Mnogi dele njegovu strepnju. Razaranja po Bliskom istoku i Ukrajini, uz istrajne napetosti oko Tajvana i zbog zloupotrebe veštačke inteligencije imaju potencijal da svet uvedu u novi veliki rat.
Zasad je izvesno da mogu bitno da utiču na tok predsedničkih izbora u Americi, od čijeg ishoda prilično zavise budući međunarodni odnosi. Ostane li Džo Bajden u Beloj kući, po svemu sudeći oni se ne bi bitno promenili iako bi trebalo, a ako se u njoj opet nastani Donald Tramp, istumbali bi se poprilično i SAD i svet. Bivši predsednik pokazuje sklonost ka odstupanju od demokratske tradicije, ne štedi pohvale antievropskom desnilu, a i zavidi nesmenjivosti autokratskih lidera.
Tramp je, doduše, izdejstvovao normalizacije Arapa sa Izraelom, ali je naudio palestinskim ciljevima, među kojima je i zahtev da steknu sopstvenu državu. Lakoća podele na dobitnike i gubitnike u njegovoj režiji, doprinela je sadašnjem košmaru. Kao i previdi Bajdenove politike, čiji je savetnik za nacionalnu bezbednost ocenio kako je Bliski istok ušao u najmirniji period u ovom veku, da bi ga ubrzo demantovao rat Izraela i Hamasa i iz njega proizišle drame, koje pojedini analitičari upoređuju sa otvaranjem Pandorine kutije.
U globalnoj tranziciji s jednopolarnog na multipolarni svet, nalik prelasku s jednopartijskog na višestranački sistem, ispostavilo se i izrazito jačanje „sporednih“ aktera. Kontrola nad njima je oslabila i Americi, koju izraelski premijer više ne sluša dovoljno, i Iranu koji tvrdi da gerile koje je osnivao, ili bar pomagao, sada dejstvuju nezavisno od njega.
Tako ceo region upada u još veće neizvesnosti. U svoj svojoj originalnosti, on je donekle i oličenje ukupne svetske situacije. Jer, Bliski istok je nakrcao toliko pobeda i poraza, da rešenje gotovo nigde ne može da se udene. Takve karakteristike pokazuju jednostrane demonstracije moći velikih sila, pa i balkanska opiranja završavanju „nedovršenih poslova“.
Ali, da ne mračim previše. Pre neki dan je iznebuha, Iran raketirao deo Pakistana, na šta mu je žestoko uzvraćeno.
Svet se zgranuo, jer su jedni drugima tako uništavali zajedničkog unutrašnjeg neprijatelja, koji se skrivao sa obe strane granice, pa se postavljalo pitanje zašto to nisu učinili svako na svojoj teritoriji.
Umesto odgovora, ponuđeno je rešenje u stilu – bilo pa prošlo. Posle samo nekoliko dana obnovljeni su diplomatski odnosi, uz ocenu da je izvedeno jedno od najbržih otklanjanja neposredne ratne opasnosti, koja je mirisala na širenje bliskoistočnog fronta.
Nažalost, slučaj nije zarazan. Bliski istok se leluja od nemila do nedraga, s razmiricama koje traju predugo, tako da se saživeo s prolaznim pobedama i porazima, bez održivog rešenja.