Svet raspolaže sa dovoljno doza da imunizuje ukupno punoletno čovečanstvo, a ipak je njih 95 odsto u siromašnim zemljama bez te antipandemijske potpore.
Takav raskorak između imanja i nemanja predstavlja verovatno najveći neuspeh javnih politika u novijoj istoriji, sugeriše Gordon Braun, ambasador Svetske zdravstvene organizacije (SZO) za finansiranje njenih globalnih pregnuća. Pa se stoga ovaj bivši britanski premijer u više napisa i nastupa založio za stvaranje novog, solidarnijeg, internacionalnog zdravstvenog poretka.
Pojava novog soja koronavirusa, nazvanog omikron, izazvala je opštu pometnju, ali i podstakla na šira i znalačka preispitivanja. Ispostavilo se, tako, da nije puka fraza da niko ne može da bude bezbedan ako svi nisu bezbedni.
Omikron je u osvajanje sveta krenuo s juga, vakcinacijom zapostavljene Afrike u kojoj je vakcinisano samo šest odsto (od njenih milijardu i trista miliona) stanovnika, dok je taj procenat u SAD, Francuskoj i Kini između 60 i 77. Stoga su pojedini analitičari – od Vašington posta do Gardijana – čak zastupali postavku da je omikron “osveta” za umišljenost kako je dovoljno obuzdavati zarazu unutar nacionalnih i regionalnih granica. Teško je zaustaviti i talas migracije, a kamoli nalet “nevidljivog, prodornog i opasnog neprijatelja” koji deluje poput biološke velesile, poručuju hroničari.
Izostanak čvrstog i doslednog globalnog pristupa doveo je do raštrkanog odgovora na pandemiju, pothranjujući nerazumevanje, dezinformisanje i nepoverenje, konstatovao je generalni direktor SZO Tedros Gebrejesus. Iako je evidentno da se pandemija može suzbiti samo objedinjavanjem napora, znanja i sredstava, još nema globalnog plana sadejstva, za razliku od već globalizovanog stradanja, ocenjuje i Njujork tajms.
Izgleda da je omikron ipak doprineo spoznaji da je neophodna stvarna i apolitična humanitarna intervencija kao vid i empatije i samoodbrane. I SAD, i Kina, i EU su najavile vanredne isporuke vakcina Africi. Okasnele, ali bolje ikad nego nikad.
Teško će se postići neophodna doza saradnje jer je jaka “koalicija antiinternacionalista”, koju čine ne samo fanatični nacionalisti koji za unutrašnje nevolje poslovično optužuju spoljne faktore nego i vlasti koje za svoje promašaje u tretiranju pandemije okrivljuju “globalni džumbus”. Antiinternacionalistički se ovih dana ponela i ovde vladajuća stranka. Slaveći 13. godišnjicu u zatvorenom prostoru, pod kupolom beogradske Arene je okupila dvadesetak hiljada pristalica bez potrebne distance i velikom većinom bez zaštitne maske usred upozorenja sa svih strana da je svet zabasao u novu fazu pandemije koja je još zaraznija od prethodnih.
Takvo lidersko nipodaštavanje obaveze zaštite zdravlja sunarodnika i naloga zdravog razuma, pa i preporuka Kriznog štaba, retko je viđeno bilo gde drugde. Pogotovo posle izbornog poraza Donalda Trampa, koji je kao i ovdašnji njegovi zvanični obožavaoci ismevao start koronavirusa. Omalovažavanje činjenica ga je koštalo vlasti, ali njegovi imitatori ovde računaju da će ih baš prenebregavanje realnosti održati na vlasti.
Vratimo se početku ovog teksta. I u Srbiji je u vrh manjkavosti izbila raspodela. Ima napretek vakcina, a nedovoljno vakcinisanih, između ostalog, i zato što se mnogi građani povode za primerom koji im daje vlast kada organizuje masovke usred pandemije i kada se iz sastava pri vrhu čuje protivljenje pooštravanju antiepidemijskih mera.
Doduše, ovde se već godinama primenjuje i preraspodela nadležnosti. Lider svakodnevno uveliko prekoračuje ovlašćenja iz Ustava na koji se poziva samo kad mu se ćefne.
Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj na Ustavu i ljudskim slobodama vlast insistira samo kad izračuna da tako brani svoju antivakcinašku i u suštini antiinternacionalističku bazu. A koja joj svesrdno uzvraća ne samo glasovima nego i akcijama poput napada motkama na demonstrante za zdraviji život i neusvajanje bitnih zakona naprečac.
U manjkavu raspodelu spada i svaljivanje odgovornosti za sve na jednog čoveka. On je, doduše, to sebi izdejstvovao i ne pada mu teško ni izbliza onoliko kao masi koja trpi proizvode njegovih snoviđenja u samoodricanju od vremena za sne.
Nažalost, nije u tome usamljen. Raspodela moći je obolela i drugde. Ali, najnoviji izveštaji govore da se raspodela oporavlja i da postaje pravičnija, kako primećuje naš ekonomista svetskog glasa i specijalista za izučavanje nejednakosti Branko Milanović. Njegov sličnomišljenik Toma Piketi je u madridskom Paisu dodao da se bitno uravnotežavanje postiže tako što se zarad poštovanja vladavine prava bez nasilja, ali s jasnim akcionim programom uklanja sistem koji od nje odudara.
Čini mi se da je na probi ta teza. S neizvesnim ishodom na raznim stranama sveta, pa i ovde…