Nova svetska velesila zove se – neizvesnost. Tako bar sugeriše američki globalista Zbignjev Bžežinski (86), po kome prolazimo kroz nezapamćeno jak kovitlac nereda i promena odnosa snaga, iz čega proizlaze mnoštva istovremenih i raznovrsnih pretnji svim državama, na koje nijedna vlast nema uverljiv odgovor.
Slične stavove zastupa i niz spoljnopolitičkih eksperata. Uglavnom su uzdržani u predviđanjima šta sve može da proiziđe iz lanca strateških lomova koji se proteže duž tri istoka – evropskog, Bliskog i Dalekog – uz opadanje moći Zapada.
Rezervisani su čak i kladioničari. Koči ih saznanje da je “sve mogućno” i da se za dugo neće znati konačan rezultat tekućih globalnih tumbanja.
Već 13 godina, od terorističkih udara otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, svet ide iz krize u krizu. Bez rešenja i za jednu od njih.
Drame u Ukrajini i Iraku su samo najeksplozivnije i najdalekosežnije epizode u takvom lančanom, globalnom potresu, koji bi mogao da se nazove balkanizacija globalizacije, jer se ispostavlja da se svet cepka i približava neposrednom sukobu zavađenih strana, slično bivšoj SFRJ, kad je ostala bez neprikosnovenog arbitra u presuđivanju narastajućih sporova. Ipak se usuđujem da prognoziram da neće doći ni do raspada postojećeg svetskog poretka ni do repriziranja hladnog ni do izbijanja trećeg svetskog rata. Učestale prognoze da su obe varijante vrlo mogućne, ipak smatram korisnim, jer podstiču napore da se one uverljivim argumentima opovrgnu.
Zabrinjava me, međutim, nagomilavanje slučajeva u kojima se množe “rešenja” koja vode još većim krizama. Ukrajina je, na primer, pokušala da iz svojih krize izlaz potraži u približavanju Evropskoj uniji, da bi potom prihvatila bolju ponudu susedne Rusije, posle čega su masovni protesti svrgli vlast u Kijevu, da bi onda Krim proglasio pripajanje Rusiji, za čim je usledio građanski rat na istoku Ukrajine. Istovremeno su obe spoljne strane, Zapad i Rusija, koje su nudile svoje modele Ukrajini, međusobno zaoštrile odnose i jedna drugoj, prvi put posle više decenija, zavele sankcije.
Irak je, pak, doživeo drugu tragičnu internacionalnu intervenciju: posle invazije “koalicije voljnih” na čelu sa SAD, koja je srušila režim Sadama Huseina, udružene snage muslimanskih ekstremista sada nastoje da razbiju tu državu. I uspostave kalifat koji bi se rasprostro diljem muslimanskog sveta.
Takoreći svi sadašnji veliki sukobi odigravaju se na dodiru islama s drugim kulturama. Uz izraziti izuzetak Ukrajine gde se pravoslavci prvi put posle dužeg vremena žestoko međusobno obračunavaju pa i međudržavno kostreše, pri čemu jedni teže pridruživanju Zapadu a drugi jačanju privrženosti Rusiji.
Za obe drame, ukrajinsku i iračku, zajedničko je nastojanje da se promeni i globalni i lokalni poredak, ponište međunarodno priznate granice a umesto njih iznutra uspostave nove granice – između različitih nacija ili vera, mestimično s ciljem da one postanu i međe kojim se obeležavaju interesne sfere velikih sila. Nije isključeno da linija razdvajanja prođe posred Ukrajine, koja bi ostala vojno neutralna i federalizovana tako da omogućava ruski nadzor a ne sprečava joj pridruživanje Evropskoj uniji.
Bliskoistočna situacija je još komplikovanija. Zapadne intervencije su bitno promenile situaciju u prilog Iranu, čiji se uticaj rastegao od Libana do Avganistana, iako Vašington odavno smatra Teheran glavnom preprekom za svoje oblikovanje petrolejskog eldorada.
Čini se da bi moglo da u tom regionu dođe do veleobrta. Pa da, kako je krenulo, zakleti neprijatelji, za kakve 35 godina važe SAD i Iran, postanu glavni saveznici u obuzdavanju sunitskih ofanziva protiv šiitskih vlasti (bliskih Iranu) u Iraku i Siriji. Ako bi se to zaista dogodilo, neizvesnosti se ne bi smanjile, jer šta još ne bi bilo mogućno…
Pred spoljnu politiku Srbije, ovakav razvoj događaj postavlja izazove na koje nije navikla, niti je mogla da se za njih uvežba. Na ogromnom prostoru su – od Mediterana, preko Crnog mora, do Pacifika (sporovi oko razgraničenja voda Kine s Japanom, Vijetnamom i nekolicinom drugih zemalja) jedni protiv drugih sve sami naši prijatelji koji se međusobno uglavnom ne podnose ili gaje visok stepen uzajamnog podozrenja, koji mahom ne šteti razmahu ekonomske saradnje.
Šta ćemo i kako učiniti a da ne povredimo nijednu, nama naklonjenu, stranu? Odgovor je u rukama, neformalne, velesile – neizvesnosti. Jedine s kojom su nam odnosi – sasvim izvesni.