Na Kalenićevoj pijaci, čujem novo vickasto nadmudrivanje. Jedan kaže da će, povodom razmene sankcija sa Zapadom Rusi navaliti da ovamo kupuju hranu i da će njihova povećana tražnja podići cene, tako da će i nama dodatno poskupeti meso, povrće, voće… Drugi tvrdi da će, u potrazi za novim tržištem, preduzetnici iz Evropske unije nagrnuti da prodaju nama ono što više ne mogu Rusima i da će nam, stoga, pojeftiniti pomenute potrepštine.
Složili su se, šeretski, da je najbolje da se pokaže kako su obojica u pravu. Da se ispostavi da ćemo biti među nacijama oko čijih prodajnih i kupovnih moći, jagmiti suprotstavljene sile, pa da ćemo za izvoz Istoku naplaćivati više, a za uvoz sa Zapada plaćati manje i vanredno profitirati.
Ne bih se upuštao u ovakva, nama karakteristična poređenja neuporedivog, da nisam u Vašington postu pročitao analizu po kojoj se prikazanja o dalekosežnom strateškom značaju globalnog fabrikanta brze hrane povezuju s našom sudbinom. Kolumnistkinja je podsetila, naime, da je poodavna dosetka Tomasa Fridmana iz Njujork tajmsa, po kojoj “međusobno ne ratuju zemlje u kojima postoji restoran Mekdonalds (McDonald’s)”, opovrgnuta u – Beogradu.
U najkraćem, Fridman je pojednostavljenim “brendiranjem” međunarodnih odnosa hteo da poruči da nacionalno prihvatanje internacionalnog recepta označava uključivanje lokalnih poredaka u globalnu ekonomiju, gde su interesi toliko isprepletani da isključuju mogućnost izbijanja rata među karikama u tom lancu. Kojem je, prigodno, čak nadenut nadimak McPeace (Mek mir).
Ispostavilo se, međutim, da je ova “doktrina”, po kojoj je širenje jedne kompanije za jednostavno i pomodno podmirivanje apetita, označeno kao antiratna preventiva, krahiralo baš na našem tlu. Dana 24. marta 1999. tačno 11 godina po otvaranju “Meka” u Beogradu, kada je Srbiju počeo da bombarduje NATO, čije su članice prepune “Mekova” i predvođene Amerikom u kojoj su i nastali…
To bombardovanje, posle koga se Srbija još muči da uskladi procese teritorijalne dezintegracije i kontinentalne integracije, istovremeno je, slaže se niz hroničara, označilo i početak kraja “teorije o značaju razmeštaja Mekdonaldsa za međunarodne odnose”. Navodi se niz potonjih oružanih drama, među kojima i najnovija: praktična konfrontacija Rusije i Ukrajine – prve sa 433, a druge sa 77 restorana firmiranih inicijalom M.
U pokušaju da se kompanija proglasi za ospokojavajući brend, verovatno je bilo i računice da se tako afirmiše ključna uloga američke “kuhinje” u globalnim “zakuvavanjima”. Pa da i prostoprošireni hamburger, s njenim zaštitnim znakom, osvaja svet lakše od složenih čarolija francuskih, italijanskih, kineskih, indijskih i drugih opčinitelja blagoutrobija.
Stvari su, međutim, krenule drugim pravcem. Jednopolarni svet ubrzano iščezava u naletu multipolarnih struja, slično jednostranačkim režimima koje su smenila višestranačka uređenja…
Neokrnjena je, ipak, ostala glavna karakteristika ovog doba – rekordna međunarodna međuzavisnost. Čak je i ojačala, jer se ispostavlja da niko više ne može sasvim samostalno da odlučuje ni o samom sebi, a kamoli o drugima, niti može da nanosi štetu drugima bez štete po sebe.
Dovoljno je samo baciti pogled na izmrcvarenu Ukrajinu. Niz jednostranosti, bez uvažavanja delikatnih unutrašnjih i spoljnih okolnosti, doveo je do njenog rastakanja (pripajanjem Krima Rusiji) i rata, u čijoj je pozadini nadmetanje velikih sila oko razgraničavanja interesnih sfera.
Rasplamsavanje te krize otkrilo je drugo lice međuzavisnosti. Da pored doprinosa opštem dobru, ona može da izazove i opštu štetu.
Međusobno zavođenje sankcija Zapada i Rusije predstavlja monumentalan slučaj delovanja u korist svoje (i šire) štete. U posebno delikatnom položaju je EU. Neposredno trpi dvostruku štetu i zato što je udovoljila zahtevu Vašingtona da pooštri sankcije Moskvi i zato što uzvratne mere odande najviše pogađaju njene privrednike. U sličnoj poziciji je Rusija, koja je oštećena i spoljnim sankcijama i svojim kažnjavanjem dragocenih partnera.
Kao dobitnici se naziru njihovi inostrani, pogotovu ključni, partneri. Pozicije će, svakako, ojačati Amerika (kao opet glavni i neposredni branilac Evrope) i Kina (koja će Rusiji donekle odmeniti presecanje veza sa zapadnim tržištem), a uključiće se i druge ekonomske sile, poput Japana, Indije, Brazila…
Čini se da je počelo prestrojavanje ogromnih, planetarnih, razmera. Pri čemu će malim zemljama, kakva je i Srbija, biti dodeljivane sve epizodnije, pa i uloge kaskadera koji treba da odmene glavne aktere u pogibeljnim scenama.
Ako je ovaj moj utisak pogrešan, mogli biste da poverujete dosetki pijačnih šereta da će nama biti bolje kad drugi, znatno moćniji, spas od međusobnih trvenja potraže kod nas. Ali, bojim se da je ta dosetka još znatno nerealnija od one o “Mek miru”…