Članice Saveta bezbednosti UN hitno su se sastale, kao da je na pomolu dodatno ugrožavanje globalnog mira. I izrazile zabrinutost za njenu sudbinu, da ne bude više moneta za potkusurivanje, već da se s njom pažljivo rukuje kako ne bi izazvala haos u jednom „nedovršenom poslu“ koji je odavno stekao nadimak „bure baruta“.
Reč je, naravno, o sednici Saveta sazvanoj na predlog Srbije a protiv mere Kosova da se dinar tamo povuče iz prometa i zameni evrom. Zasedanje je završeno bez zaključka, a uz pretežno pozivanje Prištine da uvede duži tranzicioni period, da obe strane sporove rešavaju dijalogom.
Mnoge, pa i mene, začudio je kako se uopšte ova tema ubaštrala u dnevni red, opterećen Ukrajinom, sukobom Izraela i Hamasa, nuklearnim izazovima iz Severne Koreje. Iako je to ovde promptno protumačeno kao rast ugleda naše vlasti, sklon sam da ovo iznenađenje protumačim željom velikih sila da pokažu kako bar o nečemu, u njima malom žarištu, mogu da se saglase, iako oko Zapadnog Balkana ostaju „balkanizovane“.
Izvan nastavka sporenja Beograda i Prištine, zveket dinara na visokom nivou, bio je gotovo nečujan. Mnogo više publiciteta dobili su neformalni i diplomatski prodori nižeg ranga.
Iz intervjua kontroverznog američkog X novinara Takera Karlsona, koga vašingtonski Politiko označava kao nezvaničnog top-diplomatu Donalda Trampa, s Vladimirom Putinom, došlo je do posrednog, ali bitnog, uparivanja te dvojice političara. I to oko Ukrajine.
Gazda Kremlja je izjavio da je „samo“ potrebno da Amerika prestane da naoružava Kijev i da će se sve u Ukrajini „završiti za nekoliko nedelja“. A prethodno je bivši šef Bele kuće klicao da bi on, ako opet dođe na vlast, rat u Ukrajini okončao za 24 sata.
Obojica, zapravo, sugerišu da Kijev treba da kapitulira ili se makar odrekne teritorije koju su okupirali Rusi. Gotovo su se tandemizirali i u pogledima na NATO. Putin ga je osudio što ga je navukao na rat, a Tramp je uzviknuo da bi ohrabrio Rusiju da udari na članicu NATO koja ne uplaćuje dogovorenu kvotu tom vojnom savezu.
Kako su i jedan i drugi u izbornoj godini, valjda računaju da će kao posredni tandem protivljenju politici Zapada, proširiti glasačku bazu. Zajedničko im je i što su obojica izloženi sudskom gonjenju – Putin iz Haga gde je osumnjičen za ratne zločine, a Tramp procesom koji razmatra da li treba da bude kažnjen zbog uloge u pokušaju mase pristalica da upadom u parlament nasilno ospore njegov izborni poraz krajem 2020. Ekipa predsednika Džoa Bajdena nalazi im sličnost u najavi da bi Tramp podrio demokratiju kao nekakav autokrata, što je status koji odavno „krasi“ Putina.
Kombinovanje izbora, demokratije, autokratije, diplomatije i asociranja na ratove, nije moglo da prođe bez srpskog refleksa. Predstavnici opozicije su nastupili u Evropskom parlamentu i svedočenjem doprineli da on, takođe u predizbornoj trci, konstatuje da su nedavni ovdašnji izbori bili neregularni u velikoj meri. Da to zaslužuje međunarodnu istragu, pa i zamrzavanje fondova EU, ako se utvrdi da su vlasti bile direktno umešane u izbornu krađu.
Ovo je dosad najoštrija EU rezolucija o Srbiji. Iako nije obavezujuća, ona to može da postane ako je usvoje, izvršni organi- Evropska komisija i Evropski savet.
Ovdašnja vlast je, po običaju, pribegla kontroverznom, pa i kontraproduktivnom, kontriranju. Upoređivala je Evropski parlament sa „Radio Milevom“, u čije članstvo mogu da uđu i ljudi „pokupljeni sa ulice“, da bi se onda ustremila na izaslanike Srbije protiv nasilja, etiketirajući ih da „kao marionete stranog faktora pokušavaju da dođu na vlast“.
Premijerka je zabasala i u istoriju, navodeći da su se Srbi suprotstavili bečkom ultimatumu 1914. a da su sada opozicionari poklekli pred Strazburom. Prenebregla je da se u oba slučaja ispoljila odbrana slobode: onda pred spoljnim agresorom, a ovih dana se brani neprikosnovenost slobode izbora, ugrožene iznutra.
Iako, naizgled, sva pomenuta gibanja nemaju nikakvog međusobnog dodira, ipak imaju jednu sličnost – u svakom se ispostavila i veza s Balkanom. Na dinar u Savetu bezbednosti UN, nadovezala se izjava Putinova Karlsonu da je bombardovanjem Jugoslavije „pušten duh iz boce“ protiv Ukrajine, a da je Tramp svojevremeno u jednom od gafova rekao da bi zbog Crne Gore mogao da počne novi globalni rat, pa da je, najzad, EU premijerno udarila jaku demokratsku packu stabilokratiji u Beogradu.
Sve te veze karakteriše, zasad, neobaveznost. Ali su u izgledu – povećane obaveze Srbije: za normalizaciju s Kosovom, da izbegne poređenje sa Ukrajinom i da ubrza uklapanje u evropske vrednosti.
Dugo smo obaveznosti pretvarali u neobaveznosti, a sada je, reklo bi se, red da nas neobavezujući putokazi usmere na obavezan pravac. Za početak ka besprekornim izborima i neometanoj demokratiji.