Tako se ispostavilo i povodom tragedije u Novom Sadu, gde je u padu nadstrešnice na železničkoj stanici poginulo 14 ljudi. S vrhova je promptno poručeno da će oni preispitati svoju eventualnu političku odgovornost, uz sugestiju da će se krivac tražiti među projektantima, zidarima, nadzornicima.
Resorni ministar je podneo ostavku kao „odgovoran čovek“, ali koji „ne snosi ni trunku odgovornosti“ za tragediju. I time se, uz šefovu podršku, uvrstio među aktere „doba nekažnjivosti“, kako je predsednik međunarodnog humanitarnog Komiteta za spasavanje, Dejvid Miliband, definisao širenje elitnog izuzimanja od pravde.
Na nekažnjivost pretenduju i lideri poput ruskog predsednika Vladimira Purina i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, koji ne haju što je za njima, poternice raspisao Međunarodni krivični sud, tereteći ih za zločine u najvećim ratovima današnjice. Ipak, smanjuje se broj lidera koji sebe drže nedodirljivim.
Po istraživanju u axios.com, od 2000-te, u čak 78 zemalja su zatvoreni ili procesuirani bivši lideri, među kojima i iz pojedinih demokratija, mahom zbog korupcije ali i drugih nedela počinjenih u vreme dok su bili na vlasti. Rekorder u ovom veku je Peru, gde je sudski ili u parlamentu osuđeno osam predsednika, od kojih je jedan izvršio samoubistvo, kad je policija došla da ga uhapsi. A drugi je uhapšen kad je, usred političke krize, došao u policiju da ga pričuva.
U Južnoj Koreji su dva od poslednja četiri predsednika osuđena zbog primanja mita. Istu sudbinu bi doživeo i treći, da je nije izbegao tako što je sebi oduzeo život.
Pravosuđe i politike bili su isprepletani i na američkim predsedničkim izborima. Donald Tramp je bio prvi kandidat u istoriji SAD koji se u trku ka Beloj kući upustio kao osuđenik za jedno krivično delo – krivotvorenje poslovnih dokumenata, za potplaćivanje porno zvezde da prećuti njihov, navodno, seksualni kontakt. A izložen je i sudskim procesima gde mu se premerava uloga u nasilnom pokušaju njegovih pristalica da ga pretvore u pobednika prošlih izbora iako ih je izgubio.
Stoga je za njega 5. novembar bio neka vrsta sudnjeg dana – da ode ili u Belu kuću ili u zatvor, procenjivali su pojedini posmatrači. Kamala Haris je, naizgled začudo, izbegavala da mu, u kampanji, spočitava delinkventnost, iako bi se to očekivalo od bivše javne tužiteljke Kalifornije. A uzdržavala se, najverovatnije, zato što mu je sa svakom optužbom, paradoksalno, rasla naklonost birača.
Hroničari podsećaju da su ranije francuski sudovi izricali kazne bivšim predsednicima Žaku Širaku i Nikoli Sarkoziju, a u Austriji je slično prošao bivši kancelar Sebastijan Kurc. Serijama istraga je bio podvrgnut i nekadašnji italijanski premijer Silvio Berluskoni i jednom je i osuđen. A Boris Džonson je kao predsednik vlade u Britaniji novčano bio kažnjen zbog masovne žurke u službenoj rezidenciji, za vreme pandemijskog karantina, što je bilo uvod u njegovu ostavku.
Navedeni su samo probrani slučajevi na najvišim nivoima. Ministarskim, ni broja se ne zna, niti bi igde u demokratiji, čak i hibridnoj, bilo uvaženo, kao ovde, da ih šef odbrani rečima „ja ih ne dam“.
Ovde, čak, vlasti izbornim mahinacijama ne dopuštaju da njihovi poslušnici izgube vlast ni u nekoliko malih opština. Globalni istraživači takvu odbojnost, bilo gde, tumače kao posledicu straha vlasti da bi gubljenjem visokih položaja bili izloženi riziku da dopadnu robije.
U Evropi je takva zebnja mnogo manja nego u drugim područjima. Pozivajući se na „Atlas nekažnjivosti“, vašingtonski Politiko konstatuje da nju iznad ostalih regiona uzdižu dobro uređena društva koja krase pravednost i odgovornost, sa izuzetkom Belorusije, Rusije i nekih balkanskih država.
Što se nas, konkretno, tiče, ispoljili smo sklonost da od bolje uređenih mahom preuzimamo, ono što su oni odavno odbacili, kao što su – nipodaštavanje ljudskih prava i zagađenje životne sredine. Nagomilali smo svakojaka iskustva, isprobali smo i kraljevinu i republiku, i socijalizam i kapitalizam, autokratiju i demokratiju, samo ne, bar ne u podužem periodu, pravnu državu, vladavinu zakona.
U toj manjkavosti smo najviše napredovali, a što se ogleda i u poštedi funkcionera od zaslužene krivične odgovornosti. Ne pamti se nijedan izuzetak na visokom nivou od te privilegovanosti.
Osećajući se sigurnim da im neće faliti ni dlaka s glave, oni često deluju kao da im je dosadno toliko, što se kaže, da jedino može da ih trgne „ako padne plafon“. A onda ih iznenadi pad nadstrešnice, kojim se režim dičio sve dok je nije iznurio toliko da se stropoštala i poubijala ljude ispod nje.
Vlast se brani da se i boljima od nas tako nešto dešava. Ali, oni su bolji jer su im se desile i vladavina zakona i izvođenje političke elite pred lice pravde. A što ovde vlastima ni na pamet – ne pada.