Najnovija se upravo, i opet, odigrava na Bliskom istoku, gde je premijerno Izrael raketirao iranski konzulat u Siriji, a onda je Islamska Republika premijerno lansirala kišu projektila direktno na jevrejsku državu. Potom se, dok je ovaj tekst išao u štampu, sa strepnjom iščekivao premijerni odgovor Izraela na takvu spoljnu intervenciju, koji valjda neće biti onako žestok kao kad je napadom na Gazu, pre više od pola godine, uzvratio na premijerni upad hamasovaca iz nje na njegovu teritoriju.
U toku je još jedna, dalekosežnija premijera. Prvi put se u novijoj istoriji govori o mogućnosti da sukob između dve zemlje, koje nisu u rangu velikih sila, bude uvod u novi svetski rat. Obe, doduše, imaju strateške aranžmane s velesilama – Izrael sa zapadnim, a Iran sa Rusijom i Kinom – ali se stiče utisak da su se samostalno prekomerno osilile.
Bliski istok je, pak, područje na kome krahiraju prognoze ali koji se predvidljivo uzdiže u vrhove svetskih uneređivanja. Samo osam dana izbijanja sukoba Izrael-Hamas, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost je ocenjivao da je taj region mirniji nego ikad u poslednje dve decenije, da bi se ispostavilo da je sada eksplozivniji nego ikad u tom periodu.
Ali, istovremeno je Bliski istok prosto uzleteo na talasu globalnog zaoštravanja, uklješten između dva poluimenjaka – ratišta na istoku Evrope (ruska invazija na Ukrajinu) i rastućih napetosti na Dalekom istoku (kinesko širenje po Pacifiku uz pritisak na Tajvan, i severnokorejsko nuklearno „poskakivanje“). Kao da se samo zarazio „pandemijom“ primene sile i prisile u rešavanju nagomilanih međunarodnih problema.
Ništa nije „repa bez korena“. Još se 1970-ih predviđalo da će treći svetski rat izbiti upravo na petrolejskom Bliskom istoku ali je 1980-ih tamo osam godina buktao sukob Irak-Iran, a da se pomenuta prognoza izjalovila. Sa sadašnjeg stanovišta izgleda neverovatno, ali je tada Izrael bio na strani Teherana i čak bombardovao gradilište nuklearnog reaktora kod Bagdada.
Bila je to, ipak, samo kratkotrajna veza između nearapskih lidera protiv „pretećeg“ im panarabizma. Otad jedni u drugom vide pretnju po sopstveni opstanak, uz bukvalno insistiranje ajatolaha da Izrael treba uništiti, dok on uverava da neće dozvoliti da Iran dođe u posed atomskog arsenala.
Do globalnog rata nije došlo ni posle dve vojne intervencije Zapada protiv Iraka. Prvi put da bi bio isteran iz Kuvajta, a potom pod neopravdanim izgovorom da Sadam Husein pravi nuklearnu bombu.
Ovim drugim naletom, Amerika je načinila grešku i to kontraproduktivnu. Svrgla je jedan od najlaičkijih režima i tako olakšala širenje radikalnog islamizma, pri čemu se Iran nadgradio glavnog faktora za potiskivanje uticaja Zapada i Izraela na proširenom Bliskom istoku.
Sada su se ispostavile pogrešnim i računice Teherana i njegovog pulena Hamasa. Njihove akcije protiv Izraela, nisu dobile podršku, koju su očekivali, od okolnih muslimanskih država. Čak se i Saudijska Arabija priključila odbrani Izraela od napada Irana, iako je nedavno, posredstvom Kine, uspostavila diplomatske odnose s njim. Očigledno je više posvećena normalizaciji s Tel Avivom, koja je bila takoreći gotova stvar, dok je nije onemogućio Hamasov upad u Izrael, za šta iz Rijada sumnjiče Iran kao saučesnika.
Bliski istok istrajava kao simbol pogrešnih strategija. Pa i izneverenih dobrih namera, poput poziva da se Izraelu više ne preti uništenjem i da on ostvari rezoluciju UN po kojoj Palestinci imaju pravo na sopstvenu državu. Bez zadovoljavanja tih principa, Bliski istok ostaje izuzetak od pravila da svaki rat ima svoj kraj.
Preračunajte se, preračunajte se, kao što vam sugeriše GPS u kolima kad zabasate na stranputicu – sugeriše komentator Njujork tajmsa. Iako je ta poruka upućena Iranu i njegovim ispostavama, primenljiva je i na druge pogrešne računice, koje pre ili kasnije dođu na naplatu.
Sve su viši cehovi za kretanje pogrešnim ili neprohodnim spoljnopolitičkim putem. Ovih dana to oseća i vlast u Srbiji.
Odjednom a istovremeno, pokazuje se da je svoj GPS manjkavo naštelovala, pa da je zapala na bogaze koje je građanima predstavljala kao nove autoputeve. Kosovo je na ulazu u Savet Evrope, u UN se priprema rezolucija o Srebrenici, što su dva usmeravanja koja ovdašnja vlast doživljava kao sinhronizovanu zaveru protiv nje i naroda.
Lobira sada protiv obe te „nepodopštine“, ali ne priča o potpori koje su im, posredno, prispele iz njene spoljne politike. Ona se, kao prvo, obavezala da neće sprečavati ulazak Kosova „u bilo koju međunarodnu organizaciju“. Ujedno i kliče da će reći „ne“ njegovom učlanjenju u UN, kao da se ona pita, kad tamo – u opticaj se pušta Srebrenica.
Pojednostavljeno rečeno, kao da su spoljni potezi bar jednim delom proizišli iz neusklađivanja Srbije sa spoljnom politikom EU (sankcije Rusiji) i pokliča iz Republike Srpske da bi radije da krene trasom „srpskog sveta“ nego da ostane „parkirana“ u BiH. Postoje, svakako, i drugi razlozi, pre svega oko nejasnosti puta na kome Beograd i Banjaluka treba da nađu njihovo realno mesto u svetu i sveta u njima.
Ako ovo razjasne, biće to još jedna premijera. Kao što bi bilo i eventualno dobijanje statusa nestalnog člana Saveta bezbednosti UN. U njemu su se dosad obrele – Slovenija dva puta, Hrvatska i BiH po jednom, dok je Srbija među 60 (od 193) članica, čiji je GPS toliko neispravan da ne mogu da nađu put do te časti.