Ali, delovi naše vlasti su opet dokazali da istrajavaju na navikama da prave “od gotovog veresiju” i da nam, lokalnim zastranjivanja pokvare retke trenutke opšte radosti zbog trijumfa ili otvaranja perspektiva u odmeravanju sa svetom.
Beogradske vlasti, na čelu sa Sinišom Malim, obrukale su se zato što su najavile gimnazijskim osvajačima šest medalja na matematičkoj olimpijadi, da će, zajedno s pozlaćenim “delfinima”, s balkona zgrade Gradske skupštine slavodobitnički otpozdravljati masi, da bi im, u poslednji čas, poručile da ne dolaze iz, naknadno kategorisanih, “bezbednosnih razloga”. Gotovo istovremeno, predsednik Republike Tomislav Nikolić je, na početku izgradnje kragujevačkog Centra izvrsnosti, sa sektorom za proučavanje matičnih ćelija, poručio da – kako je javljeno – “deca treba da (nam) se rađaju ovde, sa srpskim genetskim materijalom, sa srpskim kodom, srpskom prošlošću i budućnošću”, što je, s razlogom, protumačeno i kao osporavanje Ustava po kome je “Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”.
O oba odstupanja od poželjnog (izuzimanja na slavljeničkom balkonu i insistiranja na jednom kodu u multietničkoj zemlji) moglo bi se još štošta kritički reći, ali dodatno zabrinjava okolnost, u skladu s namenom ovog napisa, da sklonosti ka izdvajanju od celine, kakve su na Balkanu hronične, prevladavaju širom planete, uprkos sve većoj međuzavisnosti, a mestimično baš zbog nje. Sve češće se čini da su kretanja ka globalnoj i evropskoj “balkanizaciji” – rasparčavanju, a na prostorima bivše SFRJ i kao specifičnoj razradi izreke o “nacijama koje razdvaja isti (ili sličan) jezik” – izrazitija od globalizacije pa i ciljane evropeizacije Balkana.
“Ne znam čemu sve to vodi” – nova je krilatica među globalistima, koju je izrekao i uticajni komentator CNN i Vašington posta, Farid Zakarija. Nije usamljen u takvom priznanju. Izveštači sa tradicionalnog Svetskog ekonomskog foruma u švajcarskom Davosu, konstatovali su da taj skup autoriteta visokog nivoa nije postigao saglasnost o načinima za postepeni izlazak iz produžene, višeslojne, krize međunarodnih odnosa.
Malo ko je, navode, mogao da predvidi, šta će nas sve snaći u ovom, tek početom, veku. Kao i da još nema pouzdanih odgovora na njegove izazove, neočekivanih posle hladnoratovskog raspleta u prošlom stoleću za koji se neosnovano slutilo da je “kraj istorije”.
Na startu drugog milenijuma, idemo iz krize u krizu. Početak je obeležen udarima otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, za čim je usledio “globalni rat protiv terorizma”, koji je posle neopravdane invazije SAD na Irak 2003. godine doveo do niza haotizacija na proširenom Bliskom istoku. Uporedo se izlegla finansijska kriza, koja se sa Volstrita, rasprostrla po gotovo celom svetu, koji još kleca pod njenim pritiscima.
Šanse za sebe tražili su drugi, pogotovu Rusija i Kina. U prvi mah su ih iskorišćavali i nagovestili nastanak uravnoteženijeg multipolarnog sveta. Ni njih ni nas, međutim, ništa bolje nije strefilo opadanjem moći Amerike, i Zapada u celini, u njihovu korist. Umesto globalne svemoći zapali smo u globalnu nemoć. Umesto pogrešnih rešenja, dobili smo “ispravna” nerešenja.
“Ne znam čemu sve ovo vodi”, refren je koji ponavljaju svi, pogotovu najodgovorniji za stanje koje je do svega ovog dovelo. Niko, doista, i ne zna: kako će se završiti migrantska kriza koja preti da rasformira ili bar bitno reformiše EU po britanskom ukusu, da li će se u Nemačkoj, zbog osporene joj širokogrudosti prema imigrantima, na vlasti održati Angela Merkel za koju je spoljnu politiku vezala naša Vlada, može li Rusija da izdrži sankcije uz vratolomni pad cene nafte od koje zavisi njena stabilnost, ume li Kina da se prilagodi svetu koji od nje traži manje robe a više investicija i stabilizacionih angažmana, hoće li Amerika smoći snage da nastavi putem Baraka Obame koji je diplomatiju izdigao iznad, tamo sistemski neizbežne doze, vojnog intervencionizma?
Neznanje, uglavnom, nikog ne opravdava. Osim kad se postavi pitanje: šta sleduje svetu i nama u njemu. Danas smo u toj izvinjavajućoj situaciji. I Obama i Merkel i Putin i ovdašnji lideri mogu samo da nagađaju. Ohrabruje donekle , ipak, da sveznajući priznaju da nešto ne znaju, pošto od svega što su tvrdili da znaju, nismo imali vajde, manje ili više.