Smera da tu pobedu – koju je, kaže, začeo na našem tlu – svojeručno opiše kao planetarni bestseler. Za kojim će se, proriče, jagmiti desetine miliona Kineza. I drugih ljudi, mahom, valjda, „ofarbanih kontrarevolucionara“.
Upisao se, tako, u uski krug pronalazača jednostavnog puta za postizanje trijumfa. Izmisliš problem i onda prikažeš da ga, tvojom zaslugom, „više nema“.
„Obojene revolucije“ ovde, zaista, nema. U njima se, inače, traži svrgavanje vlasti, a studenti i njima pridruženi građani, samo zahtevaju da postojeće institucije rade ono za šta su nadležne. A ne da slede zahteve nenadležnog lidera koji, praktično, natkriljuje sve tri grane vlasti.
Usput je proglasio i borbu protiv „secesionizma“ u Vojvodini, pa će i tu zabeležiti „pobedu“ jer i ne postoji opasnost od ocepljenja severne pokrajine. Niti iko u protestima pominje bilo kakvo odvajanje od bilo čega, osim od četiri „n“: nezakonitosti, neodgovornosti, nenadležnosti i nepravde…
Studentski protesti obećavaju da posle njih, kako god se jednog dana budu okončali, više ništa u Srbiji neće biti isto. A i svetu je dozlogrdila primena šablona „sve se menja da bi ostalo isto“.
I problemi i rešenja se razvlače po dugim stazama. Potrebni su maratonci poput naših mladih ustavobranitelja, koji prevaljuju stotine kilometara pešice, pokazujući i tako da nacija može da se kreće i bukvalno bolje, nego kad je postrojena u koračnici onih koji zemljom upravljaju „kao nogama“.
Svet kao da skuplja snagu da se preoblikuje i neke od iscrpljujućih maratona privede kraju. Šef Bele kuće čak tera na sprint od koga mnoge aktere obliva bela pena.
Donald Tramp je, takoreći, dok dlanom o dlan, krenuo u dosad nezabeležen pohod za prekomponovanje sveta. Povišenim carinama i izlaskom iz međunarodnih dogovora, najavljuje izolacionizam, a spoljnopolitičkim potezima se predstavlja kao nova vrsta globalizatora.
Da se podsetimo. Namerava da kupi Grenland, pripoji Kanadu, stavi pod kontrolu Panamski kanal i da razorenu Gazu pretvori u nekretninu bez Palestinaca, a podesnu za udomljavanje bliskoistočne rivijere.
Svi ti projekti nailaze na velike otpore, ali se on usredsredio na još veći poduhvat – za prekid rata u Ukrajini. Iz njegovih telefonskih razgovora s Vladimirom Putinom i istraživačkih interpretacija, proizlazi da bi u tom cilju Kijev morao da odustane od teritorija koje su zauzeli ruski invazionisti i da se ne učlanjuje u Nato, a da bi za uspešno posredovanje i dosadašnje ratno ulaganje, Americi trebalo da isplati oko 500 milijardi dolara, računato u retkim mineralima (kao što je litijum).
O svemu tome i još koječemu, predstavnici dve sile su razgovarali u Saudijskoj Arabiji i dogovorili se o taktičkim usklađivanjima ponuda i uzajamnih interesa. Unapred je primećena gromadna falinka – Amerikanci i Rusi su se usaglašavali o Ukrajini pa i o Evropi, bez njihovog prisustva.
To je potkrepilo slutnje da se Tramp udaljava od saveznika i prednost daje uparivanju s velikim rivalom. I Evropa i Ukrajina su nezadovoljne takvim procesom, ali i svesne svojih slabosti zbog kojih moraju i da se osamostaljuju od Amerike, ali da se i dalje, pogotovo u aktuelnom angažmanu oko Ukrajine, strateški oslanjaju na nju. To je, na specifičan način, potvrđeno na vanrednom pariskom sastanku probrane grupe zemalja Starog kontinenta.
Pretenzijama za teritorijalno širenje i relativizacijom odnosa s tradicionalnim saveznicima, Tramp kao da se upušta u novu podelu interesnih sfera, s dometima „nove Jalte“. O čemu bi odlučivale SAD, Rusija i Kina, dok bi Evropa bila prepuštena sama sebi, a možda i njihovom „mešanju karata“, ocenjuju pojedini analitičari.
Kao unija država, uz koju sada stoji i otpadnička Britanija, ona je trn u oku pomenutom tercetu sila. Smeta im što predstavlja model udruživanja zemalja bez dominantne sile.
Stoga i, svaka na svoj način, rade na njenom slabljenju. Pa i na postepenom rastakanju, prepoznajući joj pukotine u sastavu i podstičući neslogu u njenim redovima.
Igre su višesmerne. Amerika se priprema za derbi protiv Kine i nastoji da Rusiju pridobije za sebe. Peking i Moskva, pak, uortačeno osporavaju dominaciju Amerike. Evropa koja je u mnogome oblikovala svet, sada se ispostavlja kao glavna strateška žrtva rata u Ukrajini i prestrojavanja povodom njega.
Nadam se da će Evropa smoći dovoljno veštine da se očuva bar elementarno jedinstvo i da ponovo postane deo kvarteta velikih sila. U tome bi joj dobrodošlo da, uprkos unutrašnjem preispitivanju, članstvo proširi na zemlje zapadnog Balkana, kao dokaz opstalog joj magnetizma.
Obuzeta sopstvenim sporenjima i traženjem odgovarajućeg joj mesta u svetu, ne stiže da s punom pažnjom prati ovdašnja gibanja. Prilično je uzdržana u proceni dometa studentskog protesta iako se on, bez pozivanja na nju, upravo zalaže za njene vrednosti – pravnu državu, slobodu izražavanja, demokratsko trojstvo vlasti, jednakost pred zakonom – koje je ovdašnja vlast zapostavila.
Bilo bi lepo da uvidi da ovdašnji mladi maratonci nisu destabilizatori već stabilizatori Srbije, i da obnavljaju pokidane veze na zapadnom Balkanu.
Uz prigodnu podršku naše dijaspore s transparentom – Liberte, egalite, studente. A što bi mogao da bude i naslov bestselera o originalnoj, inspirativnoj i maratonski dalekosežnoj buni ovdašnjih studenata…