Prvi put u ovo doba pandemije jedan čovek je postao udarna svetska vest zato što je reagovanje na njegovu smrt postalo, takoreći, zaraznije i od koronavirusa. Širom planete ožaljen je Dijego Armando Maradona (60) kao da je milijardama ljudi rod rođeni, čak iako ga nikada nisu videli na delu kojim se uzdigao do statusa jednog od najboljih fudbalera svih vremena.
U rodnoj Argentini je alternativno obogotvoren. Dios (bog na španskom) je dobio dvojnika u natpisu “D10S”, uz poklonjenje broju 10 koji je nosio na dresu. Kao dopisnik Politike bio sam svedok nastajanja tog idolopoklonstva 1986. Maradona je tada slavljen kao čudotvorac koji je Argentini iz Meksika doneo titulu svetskog šampiona. Gledao sam ga kako sa balkona Predsedničke palate uzdiže pobednički pehar dok mu nepregledna masa kliče kao da je on postao njen vanredni vladar.
Do neba je uzdizan i nekoliko dana ranije, kada je s dva spektakularna gola eliminisao Englesku, što je doživljeno kao revanš za rat oko Malvina (Foklanda) u kojem je pobedila armada Margaret Tačer. Atmosfera mi je zaličila na onu kada je Jugoslavija 1952. na Olimpijadi pobedila SSSR (3:1), što je proslavljeno kao još jedan dokaz da je Staljinu bolje da nas se mane.
Ta dva gola Englezima kao da su, posredno, definisali Maradonu. Prvi pogodak je trebalo da mu bude poništen jer ga je postigao uzdignutom pesnicom (dugo braneći taj potez kao akt “božje ruke”), dok je drugi dao posle fantastičnog slaloma zbog kojeg je proglašen za “gol veka”.
Neregularnost prvog gola kao da je nagovestila potonji neregularni način njegovog bivstvovanja. Drugi pogodak kao da ga je pak obodrio da umisli kako može da predribla i poroke koji su ga ophrvali. Oba su postignuta u razmaku od samo četiri minuta, a i Maradonin život je satkan od četiri perioda – siromaštvo u detinjstvu, fudbalska zvezda, zavisnost od droge i alkohola i izrastanje u legendu, ne samo sportsku…
Fenomen Dijega Maradone je za izučavanje – kako se i zašto postaje i opstaje globalni idol u kombinaciji profesionalne savršenosti i životne nesavršenosti. Jedno od mogućih objašnjenja nalazim u okolnostima da je svojom igrom širio radost, izazivajući divljenje i među protivnicima, i što su se mase identifikovale s njegovim kontradikcijama kao mučeničkim ispaštanjem buntovnika protiv drastično neuravnotežene moći i nemoći.
Za svet marginalizovanih on je bio nada, za mnoge skoro bog, konstatovao je ekspert u Gardijanu. Bog, umrljan i grešan, ljudskiji od svih bogova, prema piscu Eduardu Galeanu.
Išao je protiv sveta i pobeđivao ga na terenu, svedoči u Paisu Maradonin saigrački veteran, sada “filozof fudbala” Horhe Valdano. Bio je ponos nižih klasa, dodaje, s kojim su one dokazivale da i siromašni mogu da trijumfuju (kao što je on to uradio s Napolijem, za koji je dve titule prvaka “preoteo” od bogatog severa Italije).
Osveta za takvu njegovu snažnu simboliku stigla ga je ipak baš u Napulju, gde ga je mafija uzela pod svoje i podvela pod kokain. Lečio se godinama na Kubi i preobratio se u strasnog propagandistu Fidela Kastra, Nikolasa Madura, Eva Moralesa, uporedo oštro kritikujući politiku SAD. Zbog toga su ga mnogi proglašavali podržavaocem levičarskih diktatura, ali su saučešće povodom njegove smrti izrazili i mnogi demokratski lideri.
Kao fudbaler bio je bez mane, ali je kao čovek bio žrtva, da opet citiram Valdana. Žrtva samo sopstvenih neumerenosti? Argentinska policija upravo, dok je ovaj tekst išao u štampu, istražuje da li mu je neko “pomogao” da prerano ode sa ovog sveta. Možda lekarski nemar?
Istovremeno se s nestrpljenjem očekuje kako će biti raspodeljena Maradonina imovina, procenjena na oko 100 miliona dolara, prenose argentinski mediji. Duga lista kandidata odslikava još jednu stranu njegovog života, koja se takođe suprotstavljala antičkoj mudrosti “ničeg previše”. Na spisku za nasleđe su njegova bivša supruga, dve zajedničke im kćerke, kao i troje njegove naknadno priznate dece, dobijene sa drugim ženama. Pretpostavlja se da nepriznatih potomaka može biti još toliko…
Argentina se u međuvremenu ispostavila kao značajan liferant personalnih darova baštini civilizacije. Dala je, da se podsetimo, papu Franju, Če Gevaru, pokret majki i baka koje još tragaju za potomcima otetim u vreme bivših vojnih diktatura, Horhea Luisa Borhesa, Huana Manuela Fanđa. Svako od njih postao je globalno prepoznatljiv simbol revolucionisanja ili reformisanja sistema vrednosti. Od religije, gerile, borbe za ljudska prava i književnosti do trka Formule jedan.
Sada im se pridružuje “maradonijada”, proces instaliranja novog idola koji nije za uzor. Idol, jer je bio savršen igrač. A nije uzor jer niko ne može da ga imitira na terenu, a nije preporučljivo ni da se ide njegovim stazama koje su ga od zvezda odvele do trnja.
Ostaje inspiracija. I posle zapaženog dokumentarca Emira Kusturice o njemu, ima još mesta za ekranizaciju Maradoninog života, koji je i sam po sebi “kao film”.
Na primer, da se ukrste dve ocene. Pesnika Marija Benedetija da je gol “božjom rukom” “jedini uverljiv dokaz da bog postoji” i desničarske ekipe koja je Maradoninu svemoćnu levu nogu preporučivala kao “jedinu levicu koje može da nas usreći”.
A sve to da se zavrti oko Maradoninog sažetka o sopstvenom životu, kada je rekao da je mnogo zabrljao i za to platio, ali da je “lopta ostala čista”. Lopta za koju poznavaoci tvrde da joj je bilo najmilije kad je “D10S” dodiruje, a i da bi celoj Zemljinoj lopti bilo bolje kada bi i nju vodili ljudi koji bi umeli da joj ugode.