Vozimo ka klimatskom paklu i držimo nogu na papučici za gas, upozorio je gensek UN Antonio Gutereš više od 100 državnika okupljenih u egipatskom Šarm el Šeiku, u još neostvarenoj misiji za pritisak kočnicu. Na tom skupu su ponovljeni i vapaji, da najveći zagađivači, kao što su SAD i Kina, ispune obećanje da će nadoknaditi štetu koju su, nezajažljivom eksploatacijom prirode i mestimičnim ekocidima, naneli stradalnim, mahom nerazvijenim zemljama.
Istovremeno, pomni analitičar u Forin afers, sugeriše da neposredna budućnost Evrope (uprkos tome što važi za ekološki savestan kontinent) zavisi, kao nikad u novijoj istoriji, od vanredne naklonosti nebesa. Pa da njeni lideri prosto boga mole da zima bude blaga, i tako izbegnu socijalne proteste zbog poskupljenja i ograničavanja korišćenja energenta.
Obe ove velike brige imao je u vidu znameniti njujorški ekonomista Nurijel Rubini, uvrstivši njihove uzroke i posledice u seriju megaopasnosti po mir u svetu. Poznat kao jedan od retkih eksperata koji je predvideo globalnu finansijsku krizu 2008, zbog čega mu je nadenut nadimak „Dr propast“, on u Prodžekt sindikejtu i Gardijanu sada nudi još pesimističkiju prognozu.
Po njemu, tekuća ekonomska kriza će potrajati, biće otežano servisiranje dugova, produbiće se drastične nejednakosti, desne i leve ekstremističke snage pojačaće napade na liberalne demokratije, geopolitički konflikti i bezbednosne brige podsticaće trgovinske, finansijske i tehnološke ratove, a veštačka inteligencija i robotizacija će povećavati nezaposlenost. Uz to će ruska invazija na Ukrajinu nagoveštava i novu verziju hladnog rata.
Savremena kretanja, dodaje, više liče na tri dekade haosa posle početka Prvog svetskog rata, nego na četiri decenije posle Drugog svetskog rata, kada su prevladavali relativan mir i prosperitet. I poručuje da doklegod nefunkcionalne, polarizovane politike i zaraćeni rivaliteti, potiskuju potrebu za globalnom saradnjom, treba očekivati razmah distopije.
U takvoj situaciji rastu napetosti i na internacionalnom i na nacionalnom planu. Izuzetak nije ni Amerika, gde su izborne aktivnosti za Kongres (glasanje je još trajalo dok je ovaj tekst išao u štampu) povremeno ličili na unutrašnji hladni rat.
Kolumnistu Vašington posta je to nagnalo da se zabrine za stabilnost tamošnje demokratije, nazirući u kursu Donalda Trampa i njegovih sledbenika, težnje ka autokratiji. Zaključuje, međutim, da po svoj prilici, SAD idu u pravcu „endemske nestabilnosti režima“, u kojoj će se ponavljati i nepriznavanja nepovoljnog ishoda izbora, uz optužbe da su pokradeni, što su trampisti opet najavljivali.
Zanimljivo je bilo, pritom, navijanje spolja, takoreći po liniji podele oko Ukrajine. Zapad je, s malim izuzecima poput Viktora Orbana, priželjkivao pobedu vladajućih demokrata, jer je saradnja s predsednikom Džozefom Bajdenom bila neuporedivo bolja nego s republikancem Trampom, dok su Rusija i Kina bile sklonije pobedi opozicije (koju kod kuće ne trpe) u nadi da će se s njom lakše sporazumevati.
U većini ovdašnjih medija, američki parlamentarni izbori su doživljavani kao podesna prilika za uspon Trampa kao predsedničkog kandidata 2024. koji bi, ako ponovo uđe u Belu kuću, ispoljio „više razumevanja“ za Srbiju u kosovskom čvoru. Ali, i kad bi bilo tako, SAD ne bi odustale od podrške nezavisnosti Kosova.
Na izbornom megdanu se tamo našla i Ukrajina. Pojedini republikanci su se založili da se smanje troškovi za pomoć Ukrajini i da se deo sredstava preusmeri za poboljšanje domaće ekonomske situacije. Istovremeno se pronela i vest da Bajdenova administracija nastoji da smanji odbojnost Kijeva prema pregovorima s Moskvom. Čini se da su obe inicijative više bile usmerene na pridobijanje birača, nego što su se kristalisale kao promene u pristupu ukrajinskom bojištu.
Podrška Ukrajincima ne posustaje, ali se, izgleda i ne širi. Špansku spisateljicu Nuriju Labari čudi što u svetu izostaju masovni protesti protiv ruske invazije iako ona predstavlja pretnju globalnom miru. Svi su svesni strahota ali ostaju pasivni, a svet koji ne čini ništa iako zna šta treba da čini, jeste svet u izumiranju, zaključuje ona.
Biće prilike za popravni. Po Rubinijevoj računici, megaopasnosti će drobiti svet dugo, možda i decenijama. Kao lom za lomom, u sistemima i dušama. Pa onda možda krenu masovni protesti, kakvi nedostaju i u ovdašnjoj zagađenosti svim i svačim, i primoraju lidere da se trgnu iz letargije, koja ih je obuzela iako se umnožavaju megaopasnosti.