Da li sada postoje Rusija, Ukrajina, pa i svetski odnosi – u vidu u kakvom smo ih poduže, sve do prošle nedelje, poznavali? Odrečan odgovor, rekao bih, preteže.
Rusija se, kako stvari stoje, povećava a Ukrajina smanjuje za jedan Krim, odnosi Zapada s Kremljom pali su na najnižu tačku posle rušenja Berlinskog zida, počela je primena upozoravajućih sankcija Brisela i Vašingtona protiv dvadesetak političara u Moskvi i Simferopolju, vanredno se rasklimava međunarodno pravo, pogotovu u sudarima paragrafa koji garantuju i nepovredivost teritorijalnog integriteta država i pravo naroda na samoopredeljenje…
Osetno se šire i bojazni da bi mogla da se nastavi dezintegracija nacionalnih i internacionalnih poredaka, da preti repriziranje hladnog rata, pa i vrelih svetskih ratova koji su izbijali u vremenima, sličnim sadašnjim, globalnih ekonomskih i strateških tumbanja…
Pljušte i teške reči, za koje se obično kaže da su ubistvenije od metaka. Obostrano se nižu optužbe za grubo mešanje u unutrašnje stvari, za nasilna obaranja legalnih organa u suverenoj zemlji, za ponašanja koja liče na fašističke metode i obnovu neoimperijalističkih prohteva…
Takvom košmaru, sa obiljem etiketa, nedostaje bitno – opšteprihvaćena definicija. Šta predstavlja sadašnja kriza u Ukrajini i oko nje, kako bi trebalo da se nazove – još je zagonetka
Ta manjkavost ne izgleda opasna, ali jeste. Još od Konfučija važi pravilo da donosioci odluka treba da stvari nazivaju pravim imenom – ako žele da izbegnu drame, često kobne, proizašle iz događaja koji su, makar i nenamerno, pogrešno “kršteni”. Na primer: da je svojevremeni revolucionarni zanos uvod u stanje u kome će “Amerika i Engleska biti zemlja proleterska” ili da je nastupio “kraj istorije” s trajnom prevlašću liberalne demokratije i kapitalističkog kapitalističkog slobodnog tržišta.
Na žalost, uprkos rekordnoj obaveštenosti ili baš zbog nje, danas je teže nego ikada nazvati stvari “pravim imenom”, da se precizno zna ko je ko, šta je šta i čemu, lokalno i globalno, vodi sve kroz šta se prolazi. U nedostatku novog termina za novu pojavu, mnogi analitičari pribegavaju podsećanjem na “već viđeno”, pa sadašnju situaciju u Ukrajini nazivaju: “replika austrougarske aneksije Bosne koja je bila uvod u prvi svetski rat”, “ponavljanje rastura bivše Jugoslavije”, “revanš za kosovski presedan”…
Nikako mi se ne sviđa uvršćivanje ovdašnjih prostora i iskustava u preganjanja o budućnosti Ukrajine i povodom nje. Propatili smo toliko da ne želim da se ikome to ponovi, a ako se nekome ipak nešto slično dogodi – da se nama ne ponovi.
Ukrajinska kriza je sveobuhvatna i zaslužuje novi naziv, koji se ne zasniva samo na već negde preživljenom. Najpodesnijim mi se čini: dvoboj ekspanzija.
To jest, da je u toku sudar pri proširenju interesnih sfera. Zapada, koji je to ubedljivo praktikovao kao pobednik u hladnom ratu, i Moskve, čiji je lider još pre devet godina izjavio da “propast SSSR predstavlja najveću geopolitičku katastrofu 20. veka” u kojoj su “desetine miliona naših zemljaka ostali izvan Ruske Federacije”, čime je nagovestio želju da, kako se sada pokazuje na Krimu, otkloni posledice te “katastrofe”.
Ne pretendujem da sam otklonio nedoumice. Izazov da se stvari u Ukrajini “nazovu pravim imenom” još, širom sveta, pa i ovde, razapinje nadležne.
Ako se držimo principa, treba da kažemo da je otcepljenje Krima, u vrlo spornim uslovima, protivno međunarodnom pravu. Ali, takvim stavom bismo naljutili Ruse koji nas presudno (u Savetu bezbednosti UN) i takođe u skladu s međunarodnim normama, podržavaju u očuvanju teritorijalnog integriteta, pri čemu zauzvrat očekuju da podržimo (ili bar ne osporavamo) njihovu akciju da svoju teritoriju prošire na račun integriteta Ukrajine. A koja, takođe, nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, verovatno računajući, kao i Rusija, da tako suzbija razmah secesionističkih iskušenja unutar sebe same.
Zbivanja u Ukrajini podstakla su i šira pitanja. Dva od njih glase: Zašto u maksimalno povećanoj globalnoj međuzavisnosti rastu težnje za nezavisnošću od nacionalnih centara i kako nazvati košmar koji nas sluđuje i zastrašuje mogućnošću velikog novog rata?
U potrazi za odgovorima, koja će potrajati, pozvao bih se na zapise dvojice dragih mi pisaca. Ohrabrio me je Urugvajac Eduardo Galeano tvrdnjom “svi ratovi su trgovački”, jer se vode zarad materijalne vajde. To se uklapa u moju procenu da do oružane konfrontacije između Zapada i obnavljajućeg Istoka neće doći – jer ona nikome ne obećava dobit veću od ove koje stiču unapređenjem kooperacije (ruske energetike i zapadne tehnologije).
Ali, na osnovu proživljenog, poodavno me u očaj baca opaska portugalskog nobelovca Žozea Saramaga: “U nama postoji nešto što nema ime – a što smo mi”. Nešto kao sadašnja kriza, koja se samo u izvrdavanju anonimnosti naziva ukrajinska, dok je, zapravo, ono što smo mi, ovde i takoreći svugde…