Te reči nekadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, izgovorene povodom prekretničke savezničke pobede 1942. nad nacistima kod El Alamejna u Drugom svetskom ratu, predstavljaju, rekao bih, najsažetiju odu kraju. Završnoj, najpoželjnijoj fazi nemilosrdnih nadmetanja, pogotovu onih globalnih u koja su i sada, samo na perfidniji način, uloženi milioni ljudskih života, sudbine mnogih naroda, država, saveza, pa i budućnost čovečanstva.
Kraj je danas, međutim, u velikoj krizi. Strateške i egzistencijalne drame nastavljaju se u nedogled, kao da su popularne televizijske sapunice. Ređaju se epizode, kraj za krajem, a nikad kraja…
Teško se dolazi i do čerčilovskog “možda kraja početka”. Nije se dogodio, bar ne u pozitivnom smislu, ni u briselskom dijalogu Beograda i Prištine. Vlada Srbije odbila je ponudu sporazuma kao neprihvatljivu pa se nagoveštenom nastavku razgovora ne vidi kraj, ni kako će se postići željeno “trajno i održivo rešenje” kosovskog pitanja, dok se naslućuje da će joj biti odloženo davanje datuma za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji.
U ovdašnjoj javnosti se nagađa da je željeni rezultat izostao, uz ostalo, zbog toga što je EU, “umorna od proširenja”, previše ubrzala proces pregovaranja i ispostavila “opet nove uslove koje ne možemo da ispunimo”. Malo ko se priseća da se brzina dodavala i odavde, da su se čula obećanja da “u ovom mandatu Vlade i predsednika moramo da rešimo sva ključna pitanja – pregovore o članstvu u EU i sve vezano za Kosovo i Metohiju”, i da EU nije zahtevala da joj se pridružimo već da ulazak u nju tražimo mi, svesni da moramo da se uklopimo u njena pravila koja podrazumevaju i dostavljanje jasne legitimacije, sa nespornim podacima o teritoriji i broju stanovnika.
Pregovarački zastoj bi, pri tom, mogao da se doživi i kao posledica različito shvaćenog redosleda poteza, kakvi treba da budu na početku, a kakvi na kraju. Čini se da smo iznenađeni prevashodno zato što nam je zatraženo da već na startu napravimo korake za koje smo mislili da bi došli u obzir tek u samom finišu, neposredno pred učlanjenje u EU. Skloni zakašnjenjima – “kasno Janko (Marko) na Kosovo stiže” i strani prepev naziva JAT kao skraćenice za “nikad na vreme” (jamais a temps) – zatečeni smo preuranjenostima…
I drugde je danas lakše, ako se izuzmu teškoće sa dobijanjem prvog radnog mesta, lakše početi neki posao nego ga uspešno završiti. Amerikanci su, na primer, lako i neopravdano poveli rat protiv Iraka, ali su se namučili da ga redefinišu i proglase njegov kraj kako bi opravdali povlačenje sa tog fronta koji se preobratio u građanski rat. Odavno su početi i pregovori o gašenju žarišta na Bliskom i Dalekom istoku, ali ni posle nanizanih decenija nisu dovedeni do željenog, smirujućeg, epiloga. Stalno nečije “strpljenje biva dovedeno do kraja” pa ožive sukobi, oružane pretnje, eksplozivne napetosti.
Nema dovoljno poželjnih ishoda ni u akcijama – za smanjivanje naoružanja, ublažavanje klimatskih lomova, sprečavanje širenja nuklearnih arsenala, suzbijanje “rajeva” za izbegavanje poreza, ravnomerniju raspodelu tereta ekonomske krize. Niti ima ozbiljnih pokušaja da se makar povedu, a kamoli do kraja dovedu, procesi protiv najodgovornijih, gde god i ma šta bili, za ratne i zločine protiv čovečnosti, finansijske lomove, kršenje normi međunarodnog prava i građanskih sloboda.
Činjenica da ipak “sve ima svoj kraj” našla je specifičnu potvrdu u izdavačkoj delatnosti. Amerika je preplavljena knjigama o kraju, takoreći, svega, pokazuje istraživanje Karlosa Losade u Vašington postu.
Njihovi naslovi sugerišu, navodi, da je u naletu “kraj” (the end) razuma, prirode, obrazovanja, vere, novca, moći, rata, liderstva, siromaštva, slobodnog tržišta, seksa, muškaraca, bolesti, rasizma, pa i domaćih zadataka… U nadahnutom eseju on hiperprodukciju “endizma” tumači na razne načine, pa i kao potrebu da se zadovolji publika koja sve više daje prednost, bar u čitanju, promeni nad rutinom, onome što može da usledi nad onim što jeste.
Poziva se, pri tom, na kritiku koju je “endizmu” poodavno izrekao autor “Sukoba civilizacija” Semjuel Hantington, na račun teza u “Kraju istorije” Frensisa Fukujame. U tom osvrtu ističe se da “endizam” zanemaruje slabosti i iracionalnosti ljudske prirode, da u istoriji postoje totalni porazi, ali ne i totalna rešenja, pa da će istorijskih trauma biti dokle god je ljudi.
Što se nas tiče, mi potvrđujemo Hantingtonove ocene, ali ubedljivo osporavamo samo jedan od navedenih naslova “endizma”. Posedujemo sijaset slabosti i iracionalnosti, mada ne toliko da bismo zapostavili izradu dobijenih “domaćih zadataka”. Pogotovu što je u njihovom sastavljanju učestvovala i uvažena učiteljica života (istorija) koja se zaželela odmora, a na koji bi mogla da ode tek ako mi prestanemo da je repriziramo…