Momčilo Pantelić: Klima se klima

Za trenutak smo bili klimatska sila: dok je Beograd razgaljivalo sunce na vazduhu koji su prethodno pročistile oluje, Vašington i Tokio su se grčili pod naletima vejavica, London se mobilisao protiv poplava, smog je Pekingu oduzimao dah…

Nagli, makar i privremeni, prevrat u svetskom poretku (ne)prijatnosti, a u stilu “ko bi dole sad je gore”, mogla je da napravi samo priroda. Takav brzi, a donekle uravnotežujući, obrt sudbine je, praktično, neizvodljiv po vladajućim zakonima tržišta i pravima jačeg.

Učestali “ćefovi” prirode izazvali su specifična strateška preispitivanja. Primećeno je, uz ostalo, da su vrlo slični uzroci izliva “besa” prirode i izbijanja građanskih buna. U oba slučaja se, kaže niz eksperata, uzvraća na preterano uzdizanje uskih interesa nad opštim potrebama, uz pogrešnu pretpostavku da su neiscrpne zalihe izdržljivosti i planete i socijalnih nervnih sistema.

Ukazuje se, takođe, na novi začarani krug. Da ljudske, pogotovu neobuzdane, aktivnosti doprinose klimatskim lomovima a koji, kako se tvrdi, podstiču nerede i u međuljudskim i međunarodnim odnosima. Pa da se, stoga, može očekivati povećani talas svakojakog nasilja, uključujući i seriju ratova.

Naročito zabrinjava podatak da su ubedljivo najveći zagađivači atmosfere, a time i uzročnici klimatskih drama i trauma koje iz njih proizlaze, upravo Kina i Amerika, za koje se uveliko tvrdi da će rivalstvom i partnerstvom (zbog čega su nazvani Kimerika) “dati pečat ovom veku”. Obe su se, delimično i stoga, potrudile da obznane da su se, prilikom posete šefa Stejt dipartmenta Džona Kerija Pekingu dogovorile da zajednički povedu, uz poziv ostalima da im se priključe, borbu za ozdravljenje ugrožene planete.

Kineski zvanični mediji sugerišu da je postizanju saglasnosti bar simbolički doprinela dvostruka koincidencija. Prvo, istovremena muka Pekinga sa zagušljivim vazduhom i Vašingtona sa mećavom na koju nije navikao, i drugo – da se gost baš na Dan zaljubljenih obreo u sredini koja je privodila kraju višednevno proslavljanje nove godine (sada u znaku konja) po tradicionalnom kalendaru.

Još je, možda, intrigantnija kritika upućena rukovodstvu prestonice zato što se suviše opustilo i nije zabranilo praznične vatromete čime je povećana ionako već rizična zagađenost vazduha zbog čega je javnost masovno negodovala. S obzirom na intonaciju komentara, mogla bi da se očekuje smena odgovornih lokalnih starešina.

Keri je potom, u Indoneziji, klimatske lomove nazvao “oružjem za masovno uništavanje, s možda najvećom moći zastrašivanja”. Više ljudi, uostalom, po međunarodnim istraživanjima, svakojako strada u elementarnim  nepogodama nego na oružanim frontovima, od kojih mnogi proističu iz nadmetanja oko raspodele voda, energenata, ruda, obradivih zemljišta i drugih prirodnih bogatstava.

Prethodno prozivanje za raspolaganje arsenalom za masovno uništavanje ili za planovima da se on izgradi, dovodilo je do strogih sankcija pa i do ratova, od kojih je najsporniji bio onaj protiv Iraka za koji je utvrđeno da je vođen pod pogrešnim pretpostavkama. Keri nije, svakako, mislio da se Americi i Kini mogu zavesti kaznene mere.

Nije isključeno, međutim, da će, u doglednoj budućnosti, kršenje ekoloških normi postati osnov za kažnjavanje “otpadničkih” zemalja, u koje su dosad svrstavane mahom one koje poseduju hemijsko oružje (kao Sirija) ili izazivaju podozrenje nuklearnim programima (kao Severna Koreja i Iran). Pogotovu ako zagađivanje okoline izazove tragedije slične genocidu, za šta već sada postoje naznake, kao što je podatak da najsiromašniji čine čak 85 odsto žrtava klimatskih lomova u svetu, čemu bitno doprinose zastranjivanja mnoštva državnih i korporacijskih sistema.

Još je izvesnije da se klima klima tako jako da se može pretpostaviti da njeno njihanje, sve češće između ekstrema, nagoveštava i buru u vremenima izvan nadležnosti meteorologa. S obzirom na stanje svesti da je planeta svačija i ničija, što je shvatanje koje je prethodilo raspadu Jugoslavije, osećam potrebu da se pridružim apelima da se ovdašnje stradanje 1990-ih nigde ne ponovi.

A pogotovu ne nama iako i dalje, bar formalno, insistiramo da nam sve bitno zavisi od nas, dok sve očiglednije zavisimo od drugih. Mnogo više, čak, nego Amerikanci i Kinezi međusobno, i nego svet od Kimerike. Ne bi smelo da nas zavara proleće usred zime, jer dolazi Baba Marta, koja može da poremeti živote, i ovde i svugde, više nego što mogu da nam ga ukoloteče rezultati ovdašnjih izbora čiji su rezultati anketiranoj javnosti izgleda jasniji od ciljeva zbog kojih su prevremeno raspisani…