Šta je, bre, ovo, samo što smo izašli iz antipandemijskih ograničenja, kad evo ga novo – reagovali su uzrujani, tek pristigli turisti u raznim krajevima Grčke, čija je služba za uzbunjivanje i razaslala navedenu alarmantnu dobrodošlicu. Najavljujući dvodnevni opasan udar oluje, kiše, munja i gromova.
Mnogi su i doživeli takvu nepogodu, ali ona je mimoišla moju ekipu na drugom prstu Halkidikija. Sunce se nije previše skrivalo, blagi vetar kao da je podgrevao već prijatnu temperaturu mora, a na plaži – samo mi. Neka šalju što više ovakvih upozorenja, pa da nastavimo uživanciju bez gužve – šalili smo se.
To što se nama posrećilo, predstavlja vrlo redak izuzetak. Još jači, i naučno argumentovani alarmi pale se širom planete, opominjući sve da svojim ponašanjem ugrožavamo i njen, a time i naš, opstanak.
Niz međunarodnih studija predočava da se od klimatskih lomova, izazvanih ljudskom nezajažljivošću, u svetu više umire i raseljava – pet i 70 miliona godišnje – nego usled ratova.
Takođe se navodi i da ekološki poremećaji doprinose izbijanju oružanih sukoba, socijalnih nemira, rastu inflacije, epidemijama gladi. Iako se često tvrdi da se priroda skrnavi da bi civilizacija bujala, novi podaci govore suprotno. Po njima nekontrolisana urbanizacija uništila je staništa divljih životinja, koje su se onda dovoljno približile ljudima da bi na njih prenele viruse, iz kojih je proistekla još tekuća pandemija. Istovremeno se pojavio i nalaz, koji prenosi Gardijan, da će klimatske katastrofe do sredine ovog veka isisati 18 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda.
Svest o neophodnosti da se ozdravi obolela planeta narasla je poslednjih godina, ali i kasne i manjkaju lekovite akcije. Iako je, na primer, Pariski sporazum obavezivao sve zemlje potpisnice da se globalno zagrevanje svede na 1,5 stepeni Celzijusa u poređenju s preindustrijskim nivoom, specijalisti računaju da ono poskakuje ka trećem stepenu merne skale.
Ujedno se ispoljavaju i najdrastičnije nejednakosti u već ekstremno neuravnoteženom svetu.
Najmoćnije sile, pre svega Kina i SAD, najveći su zagađivači, a najviše stradaju mnoge siromašne zemlje, koje najmanje štete atmosferi. Pokušaji da se obeštete stradalnici ne dosežu do pravednosti, pa je britanski autor Džordž Monbiot zaključio da je svet podvrgnut polutokratiji (vlasti zagađivača) ne samo država nego i kompanija.
Mnoštvo malih ostrvskih zemalja bukvalno je zabrinuto za svoj opstanak. Podizanje nivoa okeana moglo bi da ih potopi tokom ovog stoleća, saopštilo je njihovo udruženje.
Neprestani su apeli iz Ujedinjenih nacija, posebno od genseka Antonija Gutereša, da je praktično kucnuo poslednji čas da se preduzmu energične mere za borbu protiv klimatskih, ljudskom aktivnošću izazvanih promena. Ali oklevanje se nastavlja, pa bi moglo da se kaže da vreme radi za nevreme, koje je u raznim vidovima češće nego ikada.
Napad Rusije na Ukrajinu se u pojedinim krugovima stručnjaka i aktivista tretira i kao ekocid. Bombardovanja i razaranja su toliko zatrovala zemljište da je teško zamisliti kada bi Ukrajina opet mogla da ponese epitet „žitnice sveta“.
Ujedno je taj rat, praćen zapadnim sankcijama Moskvi, dodatno i bitno usporio ostvarenje ciljeva za čišćenje atmosfere. Traga se za zamenama za ruski gas i naftu, zbog čega raste tražnja za ugljem, koji je već bio otpisivan kao veliki zagađivač, da bi se premostio poduži prelazak na obnovljive i čistije izvore energije.
Poigravanje planetom, zajedničkom domovinom, nije baš apsolutna novost. Pais je nedavno citirao klasika Antona Čehova koji je u Ujka Vanji još pre 120 godina napisao: „Svaki put je sve manje šuma, presušuju reke, fauna je skoro istrebljena, klima se pogoršava i svakog dana je zemlja sve siromašnija i ružnija“.
Davnašnje zapažanje važi i danas na raznim stranama. Ohrabruje, međutim, rast stranaka zelenih i ekoloških aktivista, od Nemačke i Brazila do Srbije, kao i upadljivi uticaj levog krila vladajućih demokrata u SAD, koje daje prednost energiji sunca, mora i vetra nad raznim kopanjima i bušenjima.
Neće biti laka borba između pristalica profiterske neobuzdane eksploatacije prirode i pokreta koji se bore za opšte dobro, kao što je, u svakom pogledu, čistija planeta. Pojedini istraživači sugerišu da je ipak na pomolu veliki preokret – od antropocentrizma ka ekocentrizmu, od ponašanja ljudi kao da ništa, osim njih kojima se može, nije važno, ka očuvanju svega vrednog postojanja, u šta spadaju i ljudi.
Teško je predvideti kako bi se ostvario toliki preokret kad mahom vladaju antropocentristi. Opozicioni ekocentristi se pak uzdaju u Aristotelov amanet: „Ako je jedan način bolji od drugoga, budi siguran da je to prirodni način“. Potpisujem ga i ja, prirodno.