Obe su odbile da odaju poštu umrlom sunarodniku, jer su u tome „videle“ opoziciono rovarenje protiv poretka. U skupštini ovdašnjeg grada, predstavnici vladajuće većine su taj čin, posvećen poginulom u fabričkoj eksploziji, odbili zato što su ga predložili opozicionari, a u Rusiji je policija privodila ljude koji su po pločnicima polagali cveće kao počast opozicionaru koga je u zatvoru pokosio „sindrom iznenadne smrti“.
Zajedničko za oba slučaja su tvrdnje nadležnih da sistem nije zakazao. Nenadležni su, mahom, uvereni u suprotno.
Za smrt najčuvenijeg ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog (47) zvaničnici sa Zapada listom optužuju režim Vladimira Putina. Iako se još ne zna tačno čemu je podlegao, raširene su ocene da je, ovako ili onako, bio žrtva višegodišnjeg progona. Malo koji organizam bi podneo sve ono čemu je njegov bio izložen – od jedva preživljenog trovanja, do smeštaja u zloglasni sibirski kazamat, nekadašnji gulag, s razlogom nazvan „Polarni vuk“.
Njegova supruga Julija smatra da je reč o ubistvu za koje je direktno odgovoran šef države, a hroničari podsećaju da je protivljenje režimu, životom već platilo poprilično aktivista, novinara, biznismena. Kremlj pobija svaku slutnju da je imalo umešan u bilo kakva nepočinstva.
Navaljnijev odlazak na onaj svet, izazvao je u geostrateška preispitivanja, više nego bilo koja pojedinačna smrt u ovim vremenima masovnih izginuća. Pogotovo što se dogodio u vreme predizbornih kampanja u Rusiji, SAD i EU.
Dok opstaju neizvesnosti oko izbora na Zapadu, analitičati pretežno prognoziraju da će Putin ubedljivo biti reizabran jer je iz trke eliminisao sve konkurente, a i da će Navaljnijeva smrt dodatno oslabiti opozicioni pokret koji već dugo trpi žestoke amputacije i imputacije u režiji režima. I što mu je još važnije – upravo je njegova vojska zabeležila, posle dužeg vremena, jednu značajnu pobedu na ukrajinskom frontu.
Posmatrači otkrivaju i datumski sticaj tragedija. Navaljni je izdahnuo pred obeležavanje druge godišnjice invazije na Ukrajinu, a prethodna ruska opoziciona zvezda Boris Nemcov je februara 2015. ubijen nadomak Kremlja, uoči godišnjice početka zauzimanja Krima.
Navaljnijev kraj je, pak, označio i start nove podele, koja ima obrise novog sudara civilizacija. Na jednoj strani se okupljaju zemlje koje žale za njim, a na Zapadu predlažu i dodatne sankcije Moskvi, dok su na drugoj- vlasti koje ne pokazuju znake uzbuđenja i, kao Kina, na dramu gledaju kao na „unutrašnju stvar Rusije“.
Ravnodušnosti, ipak, nema mesta. „Slučaj Navaljni“, čini se, vrvi od dalekosežnosti, pa i dalekometnosti.
Može da posluži kao uzor za istrajavane u demokratskim idealima i pružanju otporu represiji vlasti, do poslednjeg daha. Pa i da inspiriše druge vrste buna za veća prava zabataljenih slojeva i manjina.
Ne može, pak, da se isključi i da bude uzet kao model za širenje i jačanje autokratija i njihovog prerastanja u diktaturu. Po principu – izbrišeš li opoziciju, izbrisaćeš i probleme.
Navaljni se prvo afirmisao kao nacional-demokrata da bi potom postao socijaldemokrata i kao takav, bar po meni, najviše istraumisao režim. U špic akcije stavio je borbu protiv korupcije, označivši vladajuću partiju kao „prevarantsku i lopovsku“, a predsednika kao manipulanta koji je prisvojio veliko bogatstvo, i po stranim ekspertima – vredno milijardu i više dolara.
Ali, Kremlj je i te navode odbacio kao neosnovane, a tužitelja ocrnjivao toliko da mu se svaki čas sudilo za po nešto, tako da su mu nakalemili oko 30 godina robijanja. Putin je, pritom, sebe prozvao najbogatijim čovekom na svetu, ali zato što, po njemu, nema većeg bogatstva od onog koji mu „narod dariva kad ga bira za predsednika“.
U svim tim gibanjima, uočeni su i paradoksi ruske politike. Traži, na primer, demokratizaciju međunarodnog poretka, a kod kuće je guši. Predvodi opoziciju jednocentričnosti u upravljanju svetom, a na svom terenu baš nju primenjuje.
Ne zaostajemo ni mi u paradoksalnosti. Dok formalno težimo EU, šef obaveštajaca je pod sankcijama Amerike, a okićen je ruskim ordenjem zahvalnosti za tesnu saradnju, uz ostalo i u suzbijanju „obojenih revolucija“, koje naginju EU i opiru se autokratji.
Već je do nas dopro sindrom Navaljnija. Gostujući Rusi ga slave, a beloruski intelektualac, reditelj i aktivista Andrej Gnjot nas moli da ga ne izručimo jer bi tamo mogao da „prođe kao Navaljni“.
Istovremeno se Beograd oblepljuje plakatima podrške autokrati Aleksandru Lukašenku, pred parlamentarne izbore u Belorusiji. Dok on upozorava da svetu preti treći svetski rat, i da će NATO u sebe uvlačiti Srbiju i BiH „po ukrajinskom scenariju“.
Manimo se ćorava posla. Odajmo poštu Navaljnom, polaganjem cveća. Možda, tako, pomognemo i procvatu demokratije ovde, što on tamo nije mogao da dočeka.