Smeh, ili bar podsmeh, svima bi izazvala priča da dve velike sile, pred kojima pucaju nedogledi Tihog okeana, mogu da se zavade oko nekoliko pustih morskih ostrva toliko da ugroze sopstvene prosperitete, zasnovane dobrim delom na procvatu međusobne ekonomske saradnje, i ujedno podriju globalnu bezbednost iz koje su crpili pozamašnu lokalnu vajdu, a baš taj paradoks sada je proizišao iz tesne (mestimično pretesne) veze Kine i Japana.
U duhu crnog humora je i košmar u Ukrajini koja se godinama pripremala da se približi Evropskoj uniji, da bi u poslednji čas od toga, možda privremeno, odustala zbog nemogućnosti da se iskobelja iz čvrstog zagrljaja Rusije, a da bi potom takva odluka vlade u Kijevu izazvala masovne demonstracije sa zahtevom da se svrgne izabrana vlast…
Iako ta dva slučaja izgledaju sasvim različito, naziru im se zajedničke dramske crte. Oba ukazuju da je u toku novo razgraničavanje dometa velikih sila, kao i oživljavanje pouka iz globalnih sukoba i drugih velikih lomova, pri čemu se često pominje Balkan gde je nađen povod za prvi svetski rat i gde je došlo do najvećeg krvoprolića u Evropi posle Drugog svetskog rata.
U većini dostupnih analiza, u koje se uklapam, ističe se da je spor Kineza i Japanaca oko nenastanjenog arhipelaga (prvi ga zovu Dijaoju, a drugi Senkaku) pouzdani znak bitnog globalnog prestrojavanja u kojem Pacifik prerasta u glavno poprište odmeravanja snaga koje će oblikovati budući svetski poredak, dosad mahom zasnivan na snazi atlantskog savezništva.
Smatra se, pri tom, da je proglašavanjem zone vazdušne odbrane nad morskom teritorijom oko koje se gloži s Tokiom Peking pokazao težnju da svojoj impresivno narasloj ekonomskoj moći pridoda vanredni politički aktivizam kojim će osporiti dugotrajni poredak na Pacifiku (uobličen pod vođstvom SAD, u sadejstvu s Japanom, Južnom Korejom i Australijom i uz pridobijenu naklonost grupe zemalja koje imaju teritorijalne nesuglasice s Kinom i koje u strepnji da bi njen nagli strateški rast mogao da ih unazadi traže veću spoljnu potporu od one koju ona zamašno nudi za priznavanje njene premoći).
Novonastalu situaciju niz hroničara doživljava kao dovoljan razlog za zaključak da se iz nje ne može izaći bez velikog rata. Navode, tako, da su ratovi izbijali u 11 od 15 slučajeva sučeljavanja rastućih sila s postojećim dominantnim akterima na svetskoj sceni. A i da takva praksa ima još dublje korene u antičkih sukobima (Atine i Sparte).
Dok ovaj tekst ide u štampu američki potpredsednik Džozef Bajden počeo je turneju kojom želi da smiri strasti raspaljene ne samo između Kine i Japana, nego i između dve Vašingtonu striktno savezničke prestonice – Tokija i Seula. Nema se utisak da je Amerika posebno nervozna zbog tamošnjih preganjanja koja zadiru i u vremena dugotrajnih japanskih okupacija, jer joj odgovaraju uloge i posrednika i arbitra, a ako zatreba i intervencionista, u tuđim sporovima, čime ojačava svoje globalne pozicije…
Situacija, međutim, izmiče običajima. Amerika je prvi put u (ne)prilici da posreduje među zemljama koje su joj najveći poverioci. A kao što drevna izreka kaže, niko nije prorok u očima svog dužnika.
Dramatizacija u Kijevu je, reklo bi se, deo sličnog procesa jer se i tamo radi o komplikacijama koje nastaju kad se sa istoka (kao u kineskom ekonomskom i strateškom slučaju) krene na zapad. S jednom suštinskom razlikom – Peking traži da ga, kao takvog, Zapad prizna za ravnopravnog partnera, dok Ukrajina još nije ni unutar sebe raščistila kako da ide ka Briselu a da ne izgubi povlastice i ne zadobije sankcije Moskve.
U razmatranju oba fenomena hroničari se pozivaju na iskustva Balkana. Jedni ističu da Pacifik počinje da liči na ovdašnje “bure baruta” pred prvi, pa i drugi svetski rat, a nekima se čini da novi haos u Ukrajini podseća na događaje koji su 5. oktobra 2000. doveli do smene vlasti u Srbiji i njeno usmeravanje ka Zapadu.
Pred nama su sada drugačiji izazovi. Na primer, da uverimo nadležne da nas poštede “mudrosti” po kojoj nas EU, kojoj zvanično težimo, gura u naručje Rusiji.
Takav stav prilično podseća na dosetku iz Titovog vremena: “Daj žmigavac levo, a idi desno (ili obrnuto)”. Iz tog doba potekla je krilatica da ovde bolje uspevaju vicevi nego politički programi.
Pričalo se tada da će “naš kontinent u 21. veku imati sedam država – jednu Evropu i šest Jugoslavija”. Smejali smo joj se kao crnom humoru, dok nam se nije obila o glavu…