Odjednom smo se iz raznih lokalizacija, zdušno i ambiciozno globalizovali. Prikovani za direktne televizijske prenose, poistovetili smo se iz sve snage s našim predstavnicima na četiri belosvetska fronta, na kojima su nas, najzad, zastupali vrhunski profesionalci.
Desetak sati tog odmeravanja sa spoljnim rivalima, doživeli smo i kao dragoceni izuzetak od smaranja s televizijskih ekrana. Jer su prvoklasne sportske premijere potisle političarsku reprizokratiju.
I to s konkretnim postignućima. Novak Đoković se učvrstio na poziciji najuspešnijeg tenisera u istoriji, košarkaška reprezentacija se okitila srebrnom medaljom na svetskom prvenstvu, odbojkaška se probila u četvrtfinale evropskog šampionata, pa je čak i fudbalska reprezentacija u kontinentalnim kvalifikacijama, zabeležila uspeh na strani, posle nedavnog neuspeha kod kuće.
Teško da će se i nama, a i drugima, ponoviti ovako slavodobitnički dan u igrama lopte i mreže. Da kao što Đoković i Atanasijević poentiraju loptom preko mreže, nju istovremeno pune Bogdanović i Mitrović.
Čak i kad našim istaknutim atletama ne ide sve kako žele, njihov međunarodni rejting je bolji plasman njihove domovine. Retko im se dogodi da, na primer, spadnu na niske grane kao država Srbija kada se mere stepeni nedemokratičnosti, korupcije, zaštite čovekove sredine ili aktuelne inflacije.
Poznata nacionalna krilatica sa 4 S, mogla bi, kao što sam nedavno i napisao na ovom mestu, da se prigodno preinači u – Samo sport Srbiju spasava. Dok se vlasti najčešće zaglavljuju u nedorečenim odnosima sa svetom, od čijeg pristupa poprilično zavisi naša kolektivna sudbina, sportistima su svuda otvorena vrata, mnogo su poželjniji kao partneri nego kao rivali. Uz to su i na znatno višoj ceni, s pojedinačnim aranžmanima na tržištu, čija ukupna vrednost nadmašuje i neke ovdašnje, često netransparentne, poslovne projekte.
Kad smo kod vrednosti. Osnovcima je preporučen predmet „Vrline i vrednosti“, ali je nevolja u tome što sam režim odstupa od tog kursa koji bi trebalo da doprinese suzbijanju razmahanog nasilja.
Među vrlinama i vrednostima su, svakako, poštovanje drugačijeg mišljenja, vladavina institucija a ne jednog čoveka, poštovanje ustavnih nadležnosti, zapošljavanje prema kvalifikacijama a ne po partijskoj pripadnosti, rasuđivanje na osnovu činjenica, pristojnost u ophođenju, unapređenje prava manjina, ravnopravnost u učešću na izborima, objektivno informisanje, pregalaštvo i u opštem a ne samo u uskom interesu… A sve to uveliko manjka.
Sport je mestimično primer dobrodošlog javno-privatnog partnerstva. Većina naših reprezentativaca su uspešni privatnici, da tako kažemo, sa angažmanima u inostranim klubovima, koji su se odazvali pozivu, iako nisu morali, da brane nacionalne boje u internacionalnim takmičenjima. I Đoković, koji turnire osvaja kao pojedinac, i čija je karijera ostvarena bez pomoći države, već se ovih dana priključuje nacionalnoj selekciji u Dejvis kupu.
Vlast, pak, ne odustaje od prisvajanja dela zasluga za podvige sportista. Ne ustručava se i da ih ponekad neprikladno počasti, pa i da se s njima fotografiše kako bi time popravljala sopstveni imidž. Ovih dana je šef države ispovrteo još jednu reklamersku neprikladnost, nudeći pojeftinjenja parizera i nekih drugih artikala, da bi tako upakovanu loptu ukotrljao u mrežu inflacije, očekujući da će javnost uskliknuti- goooool!
Nezavisno od takvih improvizovanih driblinga i finti, kao i umišljenosti o liderstvu u regionu, mora se priznati da su i Srbija i ceo prostor bivše SFRJ – sportske sile. Gde god je lopta glavna, tu je neko od naših pri vrhu. U fudbalu je to Hrvatska, u košarci i odbojci Srbija i Slovenija, u tenisu Đoković, u vaterpolu Srbija, Hrvatska i Crna Gora, a u rukometu su među prvih 10 Hrvatska i Slovenija.
U ovoj priči o vladanju loptom, Srbija se, nešto pre pomenute višebojne nedelje, ovenčala i još nekim evropskim uspesima. Zlato su osvojili basketaši, a srebro odbojkašice.
Kad bi se svi ovdašnji zapaženi sportski rezultati uvrstili u rangiranja država, i Srbija i ostale zemlje regiona bi znatno popravile svoje pozicije. Da ponovim i moju „teoriju“ da se SFRJ raspala, uz ostalo, zato što je po svim republikama ukupno bilo mnogo više zvezda nego što je moglo da stane u jedinstvenu reprezentaciju.
Ali, sadašnjoj političkoj reprezentaciji ovde fale zvezde. Isijava iz nje samo jedan čovek, dok drugi kao da ne postoje. Valjalo bi da se načini novi kolektivni sastav u kome bi bili sve jaki igrači, ali o tom potom – kad se raspišu nagovešteni izbori.
Dan kada je sport oduzeo primat političarima na malom ekranu, pokazao je da imamo meku moć koja uspeva u svetu, za razliku od tvrde moći koja se ovde iskaljuje nad nama. I lepo smo se osećali dok smo gledali sunarodnike koji su nam na četiri velike strane arene, svojom igrom osvajali srca i misli, premorene svakojakim bahatostima koje nas tretiraju kao ovce za šišanje.
Bila je to nedelja koju treba negovati kao inspirativnu uspomenu. Da prigodno parafraziram nobelovca Alberta Švajcera: ne dozvolite da vam se oduzme (ova) nedelja; ako vaša duša ostane bez (ove) nedelje, biće siroče.