Već je nepobitno utvrđeno da su i Džo Bajden i Donald Tramp neovlašćeno „privatizovali“ poverljive državne dokumente, koje su bili dužni da predaju Nacionalnom arhivu. Dva slučaja se, ipak, znatno razlikuju.
Bajden je pomenute akte odneo kao potpredsednik Baraka Obame (2009-2017), a Tramp kao predsednik (2017-2021). Bajden tvrdi da nije ni znao da su bili poverljivi, a kad mu je to nedavno otkrio njegov pravni tim, odmah je obavešten neposredno nadležni organ a potom i Ministarstvo pravosuđa. Tramp je, pak, poricao da ih poseduje, pa se i protivio istrazi, karakterišući je kao „lov na veštice“. Prema dostupnim podacima, u Bajdenovim odajama je pronađeno 16, a prethodno u Trampovim 325 spisa sa oznakom „poverljivo“.
Istrage u poodmaklom Trampovom i novonastalom Bajdenovom slučaju, koje vode specijalni javni tužioci, ne bi smele da utiču jedna na drugu. Obojica treba da odgovaraju samo za svoje grehe.
Pravni položaj aktuelnog predsednika je znatno povoljniji – sve dok mu se veruje da je počinio samo „omašku“ – nego njegovom prethodniku kome se na teret stavlja i „opstrukcija pravde“. Ali, proizlazi iz niza analiza, Bajdenu je, pritom, oslabljena pozicija na političkoj sceni, jer se sada i njemu prebacuju i odstupanje od zakona i olakost u obavljanju državnih poslova, što je mana koju je on često, i s pravom, pripisivao Trampu.
Opozicioni republikanci koji sada čine većinu u Predstavničkom domu, promptno su krenuli da ga vređaju kao „senilnog nesposobnjakovića“ i da mu priprećuju impičmentom (parlamentarnim procesom za smenjivanje s funkcije). Tražeći tako neku vrstu uravnotežavanja s demokratskim prebacivanjem Trampu kao „bahatom narcisu sa autokratskim nadražajima“.
„Neću ništa više da imam s vama, sram vas bilo obojicu“, mogućno je reagovanje šire javnosti, u Gardijanu sugeriše politikolog Lari Sabato. Možda se ova njegova opaska i obistini na predsedničkim izborima 2024. pa da Amerika dobije nekog novog, manje spornog, lidera.
Jedna britanska kladionica je obznanila da su smanjene šanse obojice veterana, i Bajdena (80) i Trampa (76), u predstojećoj trci ka Beloj kući. Valjda je i red da, ako ništa drugo, neko mlađi i perspektivniji, kao i neko ko se ne oglušuje o pravila službe, potisne „gerontokratiju“ i stane na čelo supersile koja i dalje, u priličnoj meri, oblikuje budućnost sveta.
Sadašnja otkrića zastranjivanja s poverljivim dokumentima, mogla bi da doprinesu takvom osvežavanju. Ujedno su podstakla i na preispitivanje statusa državnih tajni.
Imamo ih previše, ukazuju američki pomni hroničari. Prema poslednjim podacima (iz 2017) u SAD je bilo oko 50 miliona poverljivih dokumenata o kojima se stara četiri miliona bezbednosno proverenih ljudi, a što poreske obveznike košta 18 milijardi dolara godišnje – ukazuje specijalistkinja Una Hatavej, u njujorškom Forin afers. Dok je bila u toj službi, poverava se, nije mogla da se načudi velikoj količini bezvrednih informacija.
Bar polovina nije zaslužila status poverljivih akata, dodaje njen bivši kolega. Jednom mi je imejlom, kao strogo.pov prispela čestitka za Božić – nadovezuje se nekadašnji šef obaveštajaca u NSA i CIA, penzionisani general Majkl Hejden.
Tajne koje liferuju državni organi nadiru kao cunami, tako da su nadležni za njihovo osmatranje prestali i da ih broje. Hiperinflacija navodno poverljivih dokumenata nanosi velike štete. Demokratiji jer se od njenih pregalaca skrivaju podaci koji bi trebalo da su im dostupni, a nacionalnoj bezbednosti zato što trivijalnostima skreću pažnju sa stvarnih izazova. Uz to, stvaraju kadrove koji računaju da će više napredovati ako zavedu što više tajni, makar one to i ne bile.
Sistem zaštite pravih tajni treba bitno reformisati, apeluje istoričar Metju Koneli u Njujork tajmsu. Tome bi pomoglo, misli, osnivanje institucije, nezavisne od predsednika, poput Centralne banke, koja bi obuzdala inflaciju tajni a pohranila zaista vredne informacije. Po njemu su sadašnje okoštalosti sistema i dovele do nepoželjne premijere – da Amerika istovremeno ima i predsednika pod istragom, i njegovog prethodnika kome preti suđenje.
Nema, naravno, vlasti bez tajni, ali kod nas su, kao i u drugim autokratijama, tajne na vlasti. Ličimo na „zagonetku umotanu u misteriju unutar enigme“, kako je Čerčil svojevremeno definisao SSSR.
Zagonetka, jer niko ne zna kako da se ubaštramo u Zapad, dok računamo na podršku Istoka koji je s njim zaraćen. Misterija – kako s liderom koji svakodnevno krši Ustav, možemo u EU koja insistira na vladavini prava. Enigma – jer još ne znamo koje je realno naše mesto u svetu i sveta u nama.
Za odgonetanje je i ovde neophodna istražiteljska premijera. Koja bi nas, za početak, bar osokolila da poverujemo da je nama, čak potrebnija nego Amerikancima, institucija za brigu o stvarnim tajnama i poverljivim dokumentima, nezavisna od predsednika.