Da se podsetimo, u najkraćem. Na izborima za Evropski parlament, najviše glasova dobile su opet stranke centra, više desnog nego levog, ali uz vanredni, mestimično (kao u Francuskoj) trijumfalni uzlet ekstrema koji u tu instituciju ulaze da bi je razorile, obesmislile Evropsku uniju, iščlanile svoje države iz nje, ili je, bar, promenile toliko da ne liči na sebe, takvu kakva je poduže.
Istog dana je u Ukrajini, zahvaćenoj oružanim obračunima, izabran šef države koji je obećao da će je privesti Evropskoj uniji, što podseća na događanja iz kojih je proizišlo faktičko rasparčavanje te zemlje (razapete između i lokalnog i globalnog Zapada i Istoka) ubrzanim pripajanjem Krima Rusiji.
U oba slučaja je najizvesnije da ni EU ni Ukrajina neće ličiti na sebe, onakve kakve su bile do, “s vihorom prohujalog”, prošlonedeljnog 25. maja, kada su počele više da liče jedna na drugu nego na sebe same. Da bi opstale, u bilo kakvom poželjnom i nekonfrontirajućem vidu, i jedna i druga će morati da izmene lični opis.
Mnogobrojne dostupne analize sugerišu da i EU i Ukrajina treba da se bitno decentralizuju i više uvažavaju posebnosti u njihovim objedinjenostima. To je, međutim, znatno lakše preporučiti nego ostvariti.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, pre utorničkog samita EU, pojačavala su se uznemirenja. Pre svega, zbog novih masovnih žrtava sukoba u Ukrajini, ali i zbog lutanja u traganju za “novim identitetom” ne samo EU, nego i ukupnog svetskog poretka.
Uz sve okolnosti o kojima su se zainteresovani, pogotovu čitaoci Novog magazina, pretpostavljam, već podrobno informisali, dodao bih da su se u oba, vrlo različita slučaja, ispostavile izvesne, možda presudne, sličnosti. U ulogama spoljnih faktora koji, zvanično, nisu bili uključeni u turbulentna zbivanja. Zapadu je odgovarao ishod predsedničkih izbora u Ukrajini, a Rusiji uspon antievropskih snaga na glasanju za Evropski parlament.
Usuđujem se da kažem, da je za glavnu žrtvu tekuće globalne tranzicije, viđena – Evropa. Kao najveća institucionalizovana, multinacionalna integracija, čije su glavne članice dugo (kolonijalno) vladale svetom ili pokušavale da ga (svetskim ratovima) nasilno preoblikuju, sada se postavlja kao meta svima koji osećaju potrebu da “žestoko uzvrate” za svekolike, a ne samo njene, počinjene nepravde.
Ako uvažavamo pravilo po kome uzroke kriza treba da otkrivamo po tome ko šta dobija i ko šta gubi, izvesno je da je Evropa, kojoj težimo, u ovoj drugoj grupi. Kao što je bila glavno poprište tri svetska rata, računajući i hladni rat, tako je i sada teren na kome se odmeravaju snage koje bi da njena lokalna dostignuća potčine svojim globalnim ambicijama.
Na žalost, Evropa ne zna zasigurno šta bi sa sobom, dok je drugi satiru – da bi dostigli nivo na kome je ona sada. Niti ima snage da se odupre kršenjima međunarodnog prava, što sada praktikuje Rusija u Ukrajini, a čemu je Zapad prethodno pribegavao, uz ostalo i bombardovanjem Srba. Niti zna kako da očuva svoju “državu blagostanja” pod naletom jevtine robe, proizišle iz dalekih pogona (u Kini i okolnim “tigrovima”) u koje su njeni biznismeni investirali da bi se obogatili korišćenjem tamošnje jeftine radne snage, ali ne uviđajući, ili zanemarujući, činjenicu da će konačni ceh platiti njihovi sunarodnici: rastom nezaposlenosti, platnog, budžetskog, spoljnotrgovinskog deficita, a svi zajedno – opadanjem lokalne probitačnosti u globalnoj konkurenciji.
Manjkavosti EU, kažnjene rastom antievropskih glasova na najnovijim izborima za njen parlament, potpuno su zaslužene jer ju je, uz ostalo, njena birokratija udaljila od demokratije na čijim se vrednostima zasnovala kao najveća multinacionalna zajednica sa slobodarskim idealima. Ali, velika bi šteta po sve bila ako bi njen model, kao poredak koji najviše zadovoljava potrebe građanstva, iščilio kao prevaziđen.
Ne vidi se, naime, čemu bi nas boljem dovele snage koje ga potiskuju. Nazire se, prilično uverljivo, samo nešto gore.
Stoga, rekao bih, Evropsku uniju treba braniti. Čak i od nje.
Pogotovu kad ni sama ne zna, kao sada, šta bi sa samom sobom. Jer, Evropa predstavlja znatno veće dobro za sve od onog koje je njenoj Uniji, čijem članstvu zvanično težimo, prilično osporeno pre neki dan, 25. maja…