Svet bi podelio na „gazdinstva“ SAD, Kine i Rusije. O primirju u Ukrajini, razgovara samo s Vladimirom Putinom i Volodimirom Zelenskim. Da bi opustošenu Gazu pretvorio u „mediteransku rivijeru“ radi na uparivanju Izraela i Saudijske Arabije. A na zapadnoj hemisferi bi da „prisvoji“ Grenland, Kanadu i Panamski kanal.
U svojoj zemlji, uzdrmava trojnu podelu vlasti, neretko uzdižući svoju, predsedničku, volju iznad zakonodavnih i sudskih nadležnosti. Ostvario je i delikatnu „triplu krunu“ kad se uz liderski mobilizacioni zamah „učinimo Ameriku ponovo velikom“ i poklič da je nastupilo nacionalno „zlatno doba“- znatno povećala pa i pozlatila imovina njegove porodice.
Tako se Tramp ispostavio kao šampion u oblikovanju trijade interesnih sfera – za svet, sistem i sopstveni dom. Ali, sva ta tri poduhvata trpe ozbiljne primedbe.
Praktično se niko na svetu ne slaže sa stvaranjem interesnih sfera samo za Ameriku, Kinu i Rusiju. Evropa ne pristaje na ulogu autsajdera, pa traži načine da oživi razlabavljeno jedinstvo i tako povrati slavu i da udejstvuje uvažavanje činjenice da je raspodela interesnih sfera manjkava bez nje, pa da je svet perspektivniji u četvorouglu nego u trouglu velesila. A rastu i nove sile, kao što su Indija, Brazil, Južnoafrička Republika, Turska… koje ne pristaju na jednostrano svrstavanje i vide sebe kao bitne polove u oblikovanju multipolarnog sveta.
Za uspostavljanje multipolarnosti potrebna je multilateralnost, a ona je praktično potisnuta, čak više nego u vreme američke unipolarnosti. Organi Ujedinjenih nacija su paralisani, nema dovoljno zajedničkih dejstava za ublažavanje klimatskih lomova, zaštitu od pandemija, regulisanje nadiruće upotrebe veštačke inteligencije, smanjivanje drastičnih regionalnih i socijalnih razlika, dok se sve češće „zvecka“ nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništenje…
Tramp je izraziti protivnik odlučivanja sa mnoštvom aktera. Preferira konsultacije „jedan na jedan“, u kojima je on, gotovo uvek, jača strana. Njegovi podržavaoci često traže i da SAD izađu iz članstva UN, jer umišljaju da im Svetska organizacija ugrožava suverenitet.
Ratovi u Ukrajini i Gazi ne jenjavaju već se rasplamsavaju, tako da Trampova pacifistička nastojanja nailaze na „borbu za mir koja će biti tako žestoka da ni kamen na kamenu neće ostati“. S Putinom se, kaže, lepo slagao ali ga je najnovijim bombardovanjem Ukrajine iznervirao, pa mu je najavio nove sankcije, shvativši napokon da dotični hoće da osvoji celu tu susednu državu, a što bi, po njemu, dovelo i do „propasti Rusije“.
Šlajfuju mu i planovi za okolinu. Kanada i Grenland odbijaju da postanu deo SAD, a Panama mu je samo povećala doze kontrole na kanalu.
Na unutrašnjem planu, sudovi osporavaju njegove uredbe o proterivanju ilegalnih imigranata, zabrani sticanja državljanstva rođenjem, a Harvard ga tuži što pokušava da mu odstrani mnogobrojne strane studente. Nezadovoljan je pravosuđem i univerzitetima jer sluti da su „legla levičarenja i odroda“. Samo još fali da i on, kao ovdašnji, izmisli da je na udaru nekakve „obojene revolucije“.
Kritičari, međutim, ocenjuju da je Tramp politiku preterano obojio profitiranjem. Opet trostruko.
Njegov sadašnji imetak Forbes je procenio na 5.1 milijardu dolara, za 1,2 milijarde više nego pre godinu dana. Prva dama, Melanija, je na svojim memoarima zgrnula još nekih 80 miliona, dok mu sinovi sklapaju basnoslovne poslove tragom očevih putešestvija, kao nedavno na Arabijskom poluostrvu, javljaju američki mediji. U širenje porodičnog poseda uključen je i Trampov zet, čiji je projekat za gradnju hotela na mestu izbombardovanog Generalštaba u Beogradu, upravo osporen zbog falsifikata u ovdašnjoj proceduri.
Niko od Trampovih ne priznaje „sukob interesa“. Kao, svaki poseduje sopstvenu interesnu sferu.
Originalnost Trampovih postupaka uvećava još jedan tercet, ovog puta njegovih osobina – nepredvidljivost, ćudljivost i nenagoveštena promena stava. U trgovinskom ratu, na primer, naglo diže pa spušta carine, što u oba slučaja proizvodi velike poremećaje u trgovini i na berzama.
Spoljni partneri zato, kao i u njegovim krivudanjima oko ratova i sankcija, gube poverenje u domete Trampovih objava. Svojevremeno se govorilo da se nikako ne treba kladiti protiv Amerike, a sada ljudi neće više da se klade na Ameriku, prebacuje mu bivši šef diplomatije Entoni Blinken.
Jedan od konkurenata Trampu za titulu barjaktara kontradiktornosti je i ovdašnji predsednik. Teško je naći nešto ravno njegovoj najavi da će pristalice vlasti blokirati sud dok ne pusti iz pritvora partijske batinaše, zbog čijeg je prebijanja studentkinje umetnosti pala vlada.
On se, takođe, ne libi i da odustane od omiljenih poteza koje inače povlači i kad im vreme nije. Prevremene izbore je zakazivao kad god mu se ćefne, a sada neće jer su studenti izrasli u veliku izbornu snagu.
Ovoga puta i on je uklješten u izazovnom trouglu – između sve teže održivog lelujanja u spoljnoj politici, rasta građanskog bunta i neminovnosti, pre ili kasnije, parlamentarnih izbora. Uobičajio je da nadmašuje režimski trougao – zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast – ustoličivši se, takoreći, kao četvrta grana vlasti.
Ali, sada se situacija menja. Skoro kao što rekoše za Ameriku: dosad se retko ko kladio protiv njega, a sada će se mnogi, u okviru ličnih i kolektivnih interesnih sfera, preračunavati – vredi li još kladiti se na njega.