Ne zaostaju, u tom pogledu, ni države. Bezmalo, nijedna zemlja nije zadovoljna onim što jeste, mestom koje zauzima u svetu i kako izgleda, pa se podvrgava strateškim operacijama za promenu ličnog opisa, karaktera, temperamenta i tako izdejstvuje, njoj poželjniji, nov politički identitet.
Nema, međutim, garancije za uspeh identitetskih operacija. Neke su i kontraproduktivne. Rusija je, na primer, htela da proširi svoj državni identitet tako što će oteti ukrajinski, ali je ojačala ukrajinski a podrila sopstveni identitet kao sile koja se zalagala za nepovredivost teritorijalnog integriteta u međunarodnim odnosima.
Zapadna alijansa je pak posle pada Berlinskog zida uvećala svoj identitet, tako što joj se dobrovoljno priključilo sijaset zemalja iz raspadnutog Varšavskog pakta, kao i iscepkanog SSSR, ali je zanemarila revizionistički naum Vladimira Putina, kad je rekao da je to bila „najveća katastrofa 20. veka“. Identitet Kine je ojačan ekonomskim usponom, postignutim uz investicije sa Zapada, da bi sada umislila da je njen autokratski model uspešniji od zapadne demokratije.
Evropska unija se afirmisala kao nova vrsta kolektivnog identiteta, mirotvornog udruženja demokratskih država, velike privlačne moći, ali je zastala s proširivanjem na Zapadni Balkan, čime je ovaj prostor postao „magnet“ za pojačana dejstva, rivalskim joj, Moskve i Pekinga. Zaljuljao se ovih dana i identitet Nemačke kao oličenja stabilnosti, kad je ubrzo po njenom strateškom zaokretu sa isporukama teškog naoružanja zaraćenoj Ukrajini, otkrivena grupa ekstremista koji su, kako se izveštava, smerala državni udar za svrgavanje demokratskih vlasti.
Amerika istrajava na svom složenom identitetu svetske supersile bez koje nema rešenja ni za jedan veliki svetski problem, „lonca za pretapanje“ nacija, rasa i vera, kao i samodefinisanja kao zemlje svestranih mogućnosti. Ali, veliki problemi se zaoštravaju, a identitetska politika se uplela u rastuću međustranačku polarizaciju, tako da na izborima demokrate pobeđuju velikom većinom crnačkih glasova, a republikanci većinskom podrškom belaca. U međuvremenu se među „mogućnostima“ izrodila i antidemokratska struja koja, predvođena Donaldom Trampom, još osporava izbornu pobedu predsednika Džoa Bajdena.
Srbija ostaje slučaj za sebe. Ovakva kakva je sada, predstavlja najparadoksalniji identitet. Zvanično teži integraciji sa Zapadnom Evropom, dok joj osporeni teritorijalni integritet štite Rusija i Kina, koje su na udaru zapadnih sankcija. Istovremeno, računa na učlanjenje u zajednicu demokratskih država, a bratimi se s tim velikim autokratijama…
I fudbalski Mundijal u Kataru je poprimio identitetske žmarce. Podvizi Maroka su doživljeni i kao premijerni uzleti celokupnog arapskog i muslimanskog sveta, kao i Afrike. Takvo trojstvo u poistovećenju nije dosad zabeleženo. Ushićenje je iskazano i među Palestincima iako Rabat normalizuje odnosa sa Izraelom, i u Alžiru, kako javljaju agencije, iako se on spori s Marokom oko statusa Zapadne Sahare.
Mundijal je isporučio i druge vrste identifikacije. Svi učesnici polufinala su svojevrsni Evropejci, jer većina njihovih igrača nastupa u evropskim ligama. I mahom su pečalbari jer i Evropljani mahom igraju izvan domovina. S druge strane, afrička dijaspora čini bitne delove evropskih reprezentacija. A majka jednog od tih izabranika reče da je njen sin, u marokanskom timu, mogao da igra i za Francusku, čiji je takođe državljanin. Lepo je što je mogao da bira između dva identiteta, poručila je.
U poistovećivanjima s Mundijalom, upustio se i jedan istaknuti izdanak ovdašnje vladajuće stranke. Ali, na pogrešan način, jer je našao za shodno da „išutira“ sve Srbe koji navijaju za Hrvatsku.
Poznat pod nadimkom Đuka, dotični se nije libio da kaže kako je to bio antisrpski poriv Srba, i „jednak situaciji kao kad bi Jevreji navijali za nacističku Nemačku“. I da mu se „baš gadi“ kad se, ako nema naše reprezentacije, „navija za svaku drugu koja je nastala iz bivše Jugoslavije“ A sebi kao vrlinu pripisuje to što „uvek navija protiv Hrvatske i uvek se s velikom strašću raduje svakom njihovom porazu“.
Ovakvim izlivima mržnje i prezira prema drugima i drugačijima, on je uobrazio da brani srpski identitet. Ne uviđa da ga, realno, unakarađuje. A verujem da se niko, ko bar minimalno drži do svog i dostojanstva drugih, ne može identifikovati s takvom erupcijom, ničim izazvanog vređanja komšijskih i obesmišljavanja naših života.