Hm, kad si već naumio da voziš tamo, natoči gorivo ovde, nigde se ne zaustavljaj i nikoga ne pretiči pošto se to doživljava kao provokacija. Takav savet dobio sam pred put kroz Albaniju od nekolicine stanovnika na krajnjem jugu Crne Gore, koji su me uveravali da dobro poznaju okolnosti u susednoj državi.
Njihovo upozorenje mi je u prvi mah zazvučalo kao uputstvo Stejt departmenta Amerikancima kad se zapute u označene rizične zone sveta, ali je, kako je objašnjeno, samo bilo usredsređeno na opasnosti koje vrebaju na kolovozu i u njegovoj okolini. Nije diralo u opštu gostoprimljivost Albanaca (koju na blogovima hvale i naši posetioci njihovih morskih letovališta).
Ispostavilo se, međutim, da je bilo dalekosežnije od izazovnog saobraćaja u zemlji u kojoj su vozila i prispeća stranaca, do pre jedva nešto više od dve decenije, bili retke pojave. Ukazivalo je da su drumovi (donekle u stilu izreke “što na um to na drum”) jedna vrsta rialiti šoua, iz čijih scena može da se stekne prilično uverljiva slika o tome koliko je jedna nacija dogurala na putu ka strateški postavljenim, unutrašnjim i spoljnim ciljevima.
Pomenuto upozorenje je moglo da važi i za put od Srbije ka Crnoj Gori i delom kroz nju, a prigodno je stupilo na snagu već od porodičnog izlaska kolima iz Ulcinja ka graničnom prelazu sa Albanijom, ali ne zbog asocijacija koje izaziva njegov naziv Sukobin, već zbog vrlo uskog i veoma krivudavog puta, i pratilo nas sve vreme: preko Albanije (Skadar-Tirana-Elbasan-granica kod Ohrida), kao i kroz Makedoniju (Struga-Bitolj-granica s Grčkom) i po delu severne Grčke (do izlaska na fantastičan autoput Solun-Igumenica). Osim pejzaža, jedino je idiličan bio, na specifičan način, prelaz iz Crne Gore u Albaniju: pasoška kontrola obeju zemalja (za koje nam nisu potrebne vize) smeštena je, ekonomično i kao izraz bliskosti, u istoj prizemnoj zgradi, s dva šalterska prozora, pre i posle koje smo, neposredno, videli nastupe istovetnih kućnih ljubimaca – magaraca, na kolovozu.
Ostalo je bilo mahom napeto, bar za vozača, pogotovu po albanskoj deonici, kada je prestala linija razgraničenja putnih pravaca, što su mnogi domaćini koristili da izmišljaju treću, takođe nepostojeću traku, i kola provlače između kolone kamiona koja se sporo kreće uzbrdo i automobila koji brzo hitaju nizbrdo.
Nije mnogo lagodnije bilo ni provlačenje kroz Tiranu koja kao da je previše insistirala na raznobojnosti fasada da bi dokazala da se otarasila dugog sivila izolacionizma nekadašnje Enver Hodžine dikature, ni kroz makedonska naselja, ni pri ulasku u Srbiju iz pravca Makedonije posle graničnog prelaza Preševo…
Stanje tih ruta, kao i onih iz Srbije i Crne Gore ka BiH, daleko zaostaje za kopnenim vezama u zemljama EU kao i između njih. Ako je suditi po sadašnjem stanju kolovoza, Balkanci koji tek hitaju ka kontinentalnoj zajednici, put do nje će prevaljivati sporo, uz dugu, vanredno opreznu vožnju, manje zbog kriterijuma koje ona postavlja, a više zato što svojim neprikladnim drumovima otežavaju pristup i drugima sebi i sebi drugima.
Putujući pomenutim “džunglama na asfaltu” stekao sam utisak da su Crna Gora i Albanija napredovale više, uprkos težim geografskim uslovima, u izgradnji novih kolovoza i poboljšanju postojećih, nego Srbija i Makedonija, mada ih još nisu dostigle po dužini (mestimično vrlo “grbavih”) autoputeva, a pogotovu ne standarde EU.
Govor puteva je ubedljiv: sa ovih prostora su u EU ušle prvo Slovenija pa Hrvatska koje su, uz ostalo, bolje umrežene autoputevima nego ostali delovi bivše SFRJ, što potvrđuje i nalaze eksperata UN da razvijenost saobraćajne infrastrukture bitno doprinosi rastu bruto nacionalnog proizvoda, a time i internacionalnog ugleda i dometa.
Istovremeno, svi predeli kroz koje smo kolima prošli ovih vrelih avgustovskih dana bili su u okviru poluzvaničnog koncepta o “prirodnoj” Albaniji (koja bi obuhvatala veći prostor od nje sadašnje, a na uštrb delova Srbije, Makedonije, Crne Gore i Grčke) ali nisu nagoveštavali skoro obistinjenje tog “albanskog sna”.
Samo je s Kosovom (gde se nismo obreli ovom prigodom) ta kopnena, i svaka druga veza, izrazito unapređena, a neslaganje s pretvaranjem “albanskog sna” u javu pristizalo je s raznih strana, čak i od koaliciono sastavljenih vlasti u Podgorici i Skoplju, kao i iz obično pokroviteljskog Vašingtona.
Prošao sam, da uprostim, predelima koje slute na novu verziju Balkana. Ne više, nadam se, kao reprize “bureta baruta”, nego u vidu “bura ruta” – takmičenja u izgradnji puteva kojima ćemo jedni do drugih stizati brže, bar u skladu s činjenicom da, šta god bilo da bilo, ostajemo susedi.
I da se od svih nas, uz mestimično vrlo bolna nijansiranja neizbežnosti, traži isto – da se bolje povežemo međusobno, da proširimo puteve ka kontinentalnoj zajednici, ka kojoj svi istovremeno dajemo gas bez opasnosti od sudara, bar onih koji prete kad se ide u suprotnim smerovima.
Što se tiče preporuka s početka teksta, poslušao sam prvu – napunio sam rezervoar. A stajali smo i usred Tirane i osvežili se u restoranu u albanskoj bestragiji. Bez problema, a sa zadovoljenom radoznalošću…