Ovoga puta glavni “pučista” je Mundijal u Brazilu. Sve dok se 13. jula on ne završi, većina čovečanstva će se podređivati šuterskom, privremenom globalnom poretku.
Jedna od glavnih karakteristika tog poretka je to što uprkos opadanju svoje ukupne moći, globalni zapad u fudbalu još održava monopol na vrhunske titule. Svih osam dosadašnjih šampiona sveta su njegove gore list, čak i kad ima južnjačke mirise: Brazil (pet puta), Italija (četiri), Nemačka (tri), Argentina (dva), Urugvaj (dva), Engleska, Francuska i Španija po jednom.
Originalnost te nove vrste Grupe osam (po nazivu skupa bezmalo svih industrijski najmoćnijih zemalja) jestei u činjenici da u njoj nikad nije bilo mesta za SAD, vodeću silu Zapada i sveta, po mnogo čemu drugom. Vrata za ulazak u taj elitni klub otvorena su svima, pod samo jednim uslovom – da bar na jednom internacionalnom turniru najvišeg ranga pokažu da su bolji od ostalih nacionalnih sastava, posle čega im sledi četvorogodišnji liderski mandat, kao kakvom predsedniku republike ili vlade, s tom razlikom što fudbalski trofejnici ne mogu da budu svrgnuti pučem, bunom…
Ispostavilo se, međutim, da je mnogima lakše da postignu ekonomska čuda,pa i da osvajaju svemir,nego da se dokopaju pehara na mundijalu. Takav podvig nije ni u nagoveštaju Amerikancima, Kinezima, Indijcima, Japancima, Rusima i drugim silama koje svojim “šutevima”, “driblinzima” i “duplim pasovima” prilično oblikuju svet, ali samo onaj izvan fudbalskih terena.
Primopredaja štafete fudbalskog liderstva je izrazito “dvostranačka”. Šampionska zvanja isključivo, već 80 godina (otkad je posle Urugvaja prvak postala Italija) osvajaju jedino reprezentacije sa evropskog zapada, (sada pet članica Evropske unije) i tri zemlje Južne Amerike.
Zanimljivo je, takođe, da dok primat u ekonomiji povećavaju većinski protestanti, konfučijanci, hinduisti, budisti, naftom bogati muslimani, uz rast pravoslavaca zahvaljujući prvenstveno energetskoj snazi Rusije, u fudbalu glavnu reč vode zemlje u kojima većinu stanovništva čine katolici. Od osam svetskih prvaka čak šest su Latini, sa ukupno 15 od 19 osvojenih pobedničkih pehara…
Zajedničko za sve šampione je i da su sada sve ove nacije, bez izuzetka, demokratske, s vladama desnog ili levog centra, ili koalicija ta dva krila. Nije tako uvek bilo. Italija je dve titule (1934. i 1938) osvojila u vreme Musolinijevog režima, Brazil je do trećeg trijumfa (1970) stigao u diktatorskim vremenima, kao i Argentina koja je do prvog trofeja došla 1978. na svom terenu, usred surovosti vojne hunte.
Fudbalski poredak pruža, naravno, i osnova za drugačija tumačenja. Pa neki spremno kažu da ko uspeva u njemu, zaostaje u drugim, bitnijim stvarima.
Svetski fudbalski šampioni, sa izuzetkom Nemačke i skromnijeg Urugvaja (Montevideo, bog te video), proživljavaju vanredno velika iskušenja. Španija je pritisnuta ekonomskom krizom i secesionističkim zahtevima koji prožimaju i Englesku (kao deo Britanije izložene škotskim akcijama za osamostaljenje) pa i Italiju. Brazilci i Argentinci protestuju zbog neravnomerne raspodele i redosleda u podmirivanju nacionalnih potreba. U Francuskoj se sunovratio rejting predsednika dok uzleće krajnja desnica, koja bi da se izdvoji iz EU.
Kao problem se, međutim, ispostavlja funkcionisanje svetske fudbalske organizacije (FIFA). Učestale su zamerke da su njene odluke podložne koruptivnim radnjama, nameštanjima rezultata i da je izborom Katara i Rusije za domaćine narednih mundijala podlegla energetskim lobijima.
Na akterima sadašnjeg mundijala je da ožive veru u fudbal kao vitešku igru, da ni u njemu, ne važi svojevremena gorka opaska Džordža Orvela da “ozbiljni sport nema veze sa fer-plejom, da je povezan s mržnjom, ljubomorom, sujetom, neuvažavanjem svih pravila i sadističkim uživanjem u posmatranju nasilja: drugim rečima to je rat bez pucnjave”.
U tom smislu je iz Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokrenuta mundijalistička akcija pod alarmantnim sloganom: “Postoji li u životu nešto od fudbala”, sa ciljem da se “lepa igra preobrazi u lep život”, to jest da od ogromnih sredstava koja se obrću u nogometu, proiziđu dobrobiti za građane, koje će potrajati i posle spektakala, da se sve ne završi po paroli “hleba i igara”.
Ostvarenje tog cilja biće teško, čak teže nego Španiji da odbrani titulu svetskog prvaka, posle katastrofalnog poraza, u prvoj utakmici, od Holandije (1:5). Jer, uzeo je maha “politički fudbal”, izraz koji se širom sveta odomaćio da iskaže svekolike radnje unutar borbe za vlast i uske interese, kojima je cilj da se o bitnim životnim pitanjima beskonačno produžava priča – bez nalaženja rešenja…