Ništa kreme, botoks, masaže. A i sebi i svetu, ovih dana, izgledamo lepše i energičnije.
Podmladili su nas – fenomenalni studenti. Prvo duh, pa telo.
Znam čoveka koga listovi na nogama zabole čim načini nekoliko koraka, ali dok kilometrima pešači sa studentima, ponese ga njihova protestna razgaljenost i bol nestane. Zaista. Provereno, mnogo puta.
Zvuči neverovatno, ali je takođe istinito da smo, svi zajedno, najzad dobili jednu okrepljujuću društvenu snagu, čistu kao suza radosnica koju nam izaziva kad god nam se obrati ili u goste dopešači. Tako se ispostavilo i prošle subote u Beogradu, gde se na poziv studenata okupilo više stotina hiljada ljudi iz cele zemlje, više nego ikad u njenoj istoriji.
Pokazani socijalni magnetizam mogli bi da patentiraju, zaštite kao intelektualnu svojinu. Ništa slično njihovom poduhvatu ne postoji danas nigde.
Bez lidera, mimo vlasti, svih lokalnih stranaka i spoljnih podržavalaca, uspeli su da se kolektivnim, plenumskim, odlučivanjem afirmišu kao novi globalni fenomen. Kao primer efektivne, a dugo otpisivane, direktne demokratije.
Ujedno su besprekornu organizovanost proželi vrlinama koje su u postojećem režimu preinačene u mane i slabosti, kao što su saosećajnost, solidarnost, pravdoljubivost, sloboda izražavanja, nekorumpiranost, vladavina zakona. Pa da se, u najkraćem, odluke donose u nadležnim institucijama, a ne u nenadležnoj samovolji.
Održali su, pritom, i obećanje da će skup biti nenasilan, kao i svi prethodni. Izjalovile su se, pak, najave vlasti, koje su tvrdile da će biti neviđenog nasilja, upada u njihove zgrade, uz planove za atentat i pokušaj rušenja državnog poretka.
Ništa, ama baš ništa od toga nije ni pokušano, što nije sprečilo vlast da sebi pripisuje nekakvu pobedu. A mogla bi to i da patentira.
Jer niko, bar ne u savremenom državništvu još nije, kao ona, izmislio pretnje, a onda se prsio da ih je uklonio. Proglasila je nalet nepostojećih neprijatelja, da bi potom saopštila da je takve nadvladala, da „više ne postoje“- oni koji nisu ni postojali.
Pošto nije znala kako da izađe na kraj sa originalnim fenomenom kakvi su studenti, vlast se dosetila da im prišije „obojenu revoluciju“, protiv koje je poodavno skovala ortakluk s Moskvom i Pekingom. A buntovnicima je pripisala da su plaćenici Zapada.
Opet suprotno od realnosti. Buntovnici su samosvojni pokret, bez izražene političke a pogotovo spoljnopolitičke naklonosti.
Objedinjavaju čak drastične, lične i kolektivne, razlike, a kojima vrh države manipuliše zarad održavanja na vlasti. Vijaju samo zastave svoje države, fakulteta, prosvetara, radnika, gradova, sela, poljoprivrednika, umetnika, svi uz transparente s porukama, visprenim i duhovitim, da očekuju da im se ispune zahtevi i kazne odgovorni za smrt 15 ljudi ispod novosadske nadstrešnice.
Sada se traži i odgovornost za lansiranje opasnog zvuka koji je poremetio odavanje pošte poginulima i ozledio mnoge učesnike veličanstvenog skupa. Kad vlast kaže da ga ona nije ispalila, građani se sećaju i da ih je uveravala da nadstrešnica nije rekonstruisana, a jeste, što je izazvalo njen ubistveni pad…
Pa zašto, onda, svet, a pogotovo demokratski, i dalje pokazuje više razumevanja za ovdašnju direktnu autokratiju nego za originalnu direktnu demokratiju? Najčešći odgovor je – zato što poslušno ispunjava spoljne zahteve (litijum, Kosovo, strateške kupoprodaje itd.) dok jačanjem domaće partijsko-propagandno-tajkunske sprege potiskuje unutrašnje konkurente i garantuje „stabilokratiju“.
Interesi prevladavaju nad vrednostima. Dok i SAD i EU i Kina i Rusija praštaju ovdašnjem predsedniku što igra na sve te četiri strane, one ne pokazuju zainteresovanost za uspeh bune protiv licemerja, od koga pate i njihova ustrojstva.
Sve sile su, takođe, u redefinisanju međusobnih odnosa, tako da im se ne mili da, pored Ukrajine i Gaze, dobiju još jednu glavobolju i to baš na Zapadnom Balkanu, koji i dalje tretiraju kao „nedovršen posao“. Ukoliko im je zaista stalo da ovaj region postane stabilan, mogli bi da podrže studentski pokret, čija originalnost upravo popravlja ratom pokidane veze na tim prostorima.
Rekordna mobilizacijska moć studenata deluje kao kontra demobilizaciji demokratije. Zapravo je hrupila usred širenja autokratija, pa i usred suzbijanja akademskih sloboda u pojedinim svetskim centrima moći.
Administracija Donalda Trampa se prosto zašiljila na najpoznatije američke univerzitete, koje doživljava kao rasadnik otpora njegovoj politici. Kreše im budžete, proteruje studente i osoblje sklono propalestinskim stavovima. Potpredsednik Džej Di Vens se ne libi da kaže i da su profesori na „spornim“ fakultetima – „neprijatelji“.
Liči na približavanje modelima Rusije i Kine, s naglašenim kadrovskim „pročišćavanjima“ i uplitanjem patriotizma kao uslova za posvećivanje humanističkim naukama. Ali, Amerika ne može da bude ponovo velika, kako propoveda Tramp, ako postane gluplja i ispusti sadašnju dominaciju u najvišem obrazovanju.
Progoni su toliko učestali da niz profesora planira da ode iz Amerike u Francusku, Kanadu… Odande im žele dobrodošlicu i nude neograničene profesionalne slobode.
Odliv mozgova je, pak, ovde već naneo ogromne štete, a sadašnji studenti žele da ga zaustave i ostanu u Srbiji. Kome god je ostalo bar malo soli u glavi, ne bi smeo ni da pomisli da ih u tome onemogućava. A ako i bi, kajao bi se…