Obelodanjeno je da je njena služba pomagala američkoj Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji (NSA) da prisluškuje evropske lidere.
Upravo se navršava osam godina otkako je Edvard Snouden objavio tajna dokumenta iz kojih se videlo da NSA gotovo orvelovski špijunira na sve strane, pa i NATO saveznike, ali je vanredno uzbuđenje izazvao nalaz da je u narušavanju privatnosti niza državnika u EU (i susedstvu) imala službene saučesnike u jednoj od članica kontinentalne zajednice. Ova neugodna premijera dočekana je negodovanjem partnera u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj, Norveškoj…
Dok je ovaj tekst išao u štampu još su se čekala zvanična razjašnjenja “slučaja” koji je obnovio nedoumice oko karaktera strateškog partnerstva, koje podrazumeva visok nivo poverenja bez podozrivog “njuškanja”. Nedoumice nije bilo jedino oko važnosti istraživačkog novinarstva.
Dugo čuvanu tajnu o neprikladnoj raboti (koja se odigravala od 2012. do 2014) otkrio je danski radio-televizijski javni servis DR. Uz sadejstvo, kako navodi, Dojče vele, više evropskih medija, među kojima i pariskog Monda i minhenskog Zidojče cajtunga. Tek da se zna šta mogu da učine jedan javni servis i profesionalna, prekogranična medijska povezanost u ime istine, opšteg interesa i međunarodnog čistog računa.
Slutim da je ovaj prikaz izazvao poređenja sa ovdašnjom situacijom. I oko medija i oko prisluškivanja.
Većina najpovlašćenijih medija ovde zatire osnovne postulate novinarstva i profesionalizam odbacuje kao strano telo. Uz nigde zabeleženu abrakadabru da propagirajući interes vlasti, deluju kao opozicija prema njoj jer istrajno pričaju o manama EU, ka kojoj ona formalno teži. A što bi trebalo da pokaže kako predsednik Srbije mora da savladava velike otpore u javnosti da bi održao kurs ka EU, pa da ona nema druge nego da mu prašta zastranjivanje u autokratiju.
Priča o ovdašnjem prisluškivanju šefa države još je paradoksalnija, zasad. Lično je on kazao da je to pokušaj državnog udara, partijska baza je stoga zatražila smenjivanje nadležnog za takva zastranjivanja, ali je dotični samo podneo ostavku u beogradskom ogranku, a ostao na čelu novog resora i na mestu koordinatora službi bezbednosti. Takoreći “vuk pojeo magarca”, čak i ako obe uloge igra isti čovek.
Ispada ovako. Protiv mene su, kao da nekoga uverava predsednik Srbije, i moji mediji i moj najbliži saradnik, i njih ću da istrpim, ali ne i opoziciju, koja nije moja.
Podalje od našeg cirkusa valjaju se dalekosežni spoljni nam ciklusi. Nekako istovremeno zavladao je metež u četvorouglu glavnih sila.
Americi je, kao što je već pomenuto, zamereno špijuniranje evropskih saveznika. Ona pak prebacuje Rusiji da joj neprestano nanosi sajber-udare i proziva Kinu da nesporno dokaže da je šišmiš izazvao pandemiju, a ne koronavirus iz njene laboratorije. Moskva i Peking uzvraćaju da Vašington sve to samo izmišlja da bi odbranio glavnu ulogu na koju je navikao. A Evropa se pritom uskovitlava kao “slamka među vihorove”…
Ovo je nova vrsta nadgornjavanja velesila. U igri su se odjednom našla sva tri faktora opšte pometnje, od kojih nijedan nije ideološki, a zajedno su više nego dovoljni da ceo svet uvale u katastrofu.
Kada postoji špijuniranje među saveznicima, koliko li je tek veliko i eksplozivno podozrenje među onima koji to nisu. Sajber-udari koji su, navodno iz Rusije, bacili veliki deo istočne obale SAD u višednevnu nestašicu benzina, najavljuju da bi budući veliki rat mogao da bukne upravo posredstvom interneta, a na koji su se mnogi od nas navikli i kao na spas u vremenima karantina. A mogućnost da je koronavirus koji sada hara čovečanstvom izleteo ili pušten iz laboratorije podseća da bi biološki rat mogao da bude realnija opasnost od nuklearnog, pošto u njemu nema vidljivog razaranja, dok u isto vreme može da se i pokajnički doživi kao zasluženi bespoštedni revanš neobuzdanoj ljudskoj eksploataciji prirode.
Karakteristično za sve izazove u tom trouglu je da su nevidljivi, bar ne u klasičnom smislu. Ali i tajne operacije protiv saveznika, i sajber-udari, i pandemijski virusi mogu ponaosob, a pogotovo u sadejstvu da izazovu kataklizmu.
Predstoje sastanci koji bi mogli da nas dodatno uplaše ili vanredno uteše. Sredinom ovog meseca održaće se samiti Grupe 7 najbogatijih zemalja (u Britaniji), NATO kao i Amerike i EU (u Belgiji), a onda i predsednika Džoa Bajdena i Vladimira Putina u Ženevi.
Sve to u samo pet-šest dana, do 16. juna. Biće to i prva spoljna turneja nedavno izabranog šefa Bele kuće. Delovalo bi kao da se sve zavrtelo oko Bajdena.
Sve osim Kine. Možda će se i ona zavrteti zbog tog izostanka. A osim nje i prilično retki fenomeni, među kojima je Srbija, koji i dalje umišljaju da će samostalno odlučivati o sopstvenoj sudbini, kao da nisu deo sveta u kojem niko nema tu privilegiju. Čak ni oni koji međusobno odlučuju o sudbini sveta…