Manje zaneseni se zadovoljavaju konstatacijom da je sadašnji šef Bele kuće pokazao veću sklonost ka socijalnom uravnotežavanju nego ijedan njegov prethodnik posle Lindona Džonsona, upamćenog po objavi “rata za iskorenjivanje siromaštva” 1960-ih.
Ovakve istorijske paralele povlače se povodom programa Bajdenove administracije kojim se ubrizgava 1.900 milijardi dolara pomoći građanstvu za ublažavanje stradanja u pandemiji. Projektovano je, uz ostalo, da se svakom Amerikancu čiji godišnji prihodi ne prelaze 75.000 dodeli po 1.400 dolara, pa da se uz druge mere 20 odsto povećaju prinadležnosti domaćinstvima sa dna socijalne lestvice, a posebnim dodacima prepolovi broj siromašne dece…
Prema mnogobrojnim istraživanjima, ovaj program koji obuhvata i niz drugih antipandemijskih olakšica za manje preduzetnike, dužnike i zdravstvenu zaštitu pozdravlja uverljiva većina Amerikanaca. Galup obaveštava da se ta anketna podrška kreće između 61 i 70 odsto.
Može li sistem da izdrži pomenutu izdašnost? Mišljenja su prilično podeljena.
Prema računici londonskog Gardijana, ukupni antiepidemijski izdaci Amerike iznose oko šest hiljada milijardi dolara, što je više od njenog ceha u Drugom svetskom ratu. Isti list prenosi, takođe, da OECD izveštava da će SAD biti jedina među njenim članicama čija će ekonomija do kraja 2022. porasti više nego što joj je ta organizacija predviđala pre pandemije.
Poslovni krugovi, a naročito politička opozicija imaju drugačiju računicu. Po njihovom mišljenju, vlast demokrata se razbacuje parama, upada u nove prevelike pozajmice i dugove, a da nije izvestan odgovarajući rast privrede. Uz to, konzervativci slute da Bajdenova administracija provocira unutrašnji hladni rat, gurajući zemlju u “socijalizam, kojem služe kao trojanski konj”.
Kakav socijalizam, kakvi bakrači. Ta etiketa je samo poštapalica republikanaca kad gubljenje podrške u biračkom telu nastoje da nadomeste blaćenjem demokrata kao družine koja deluje protiv države i nacionalnog identiteta.
Činjenica je, takođe, da ih je Bajden iznenadio. Donald Tramp ga je omalovažavao, da bi to platio gubitkom vlasti. Bajden se Bele kuće domogao kao “umerenjak”, nesklon levičarenju, u čemu ga je podržao partijski establišment.
Izgledalo je da ne haje za levičarsku struju, iako mu je ona bitno pomogla da pobedi Trampa, kada u kabinet nije uzeo nijednog njenog barjaktara. Ali onda je u svoj program nacionalnog preporoda uneo baš levičarske vodilje, tako da mu je priznanje odao i njihov glavni inspirator a njegov predizborni rival Berni Sanders, koji je sebe definisao kao demokratskog socijalistu.
Bajdenovo “levo skretanje” je pragmatično, a ne ideološko. Prionuo mu je bar iz tri razloga. Prvo, da pridobije mase za ubrzanu vakcinaciju i time ozdravi jako obolelu naciju za nove ekonomske uzlete. Drugo, da podrije trampizam koji se predstavljao kao zaštitnik nižih slojeva, “zanemarenih” u sadejstvu “lažne elite” i globalizacije iako je Tramp mahom dodatno povećavao blagostanje onih koji ga već imaju. I treće, da uveri sunarodnike, naviknute na individualizam, da je u krizama, kakva je ova pandemijska, neophodna povećana, inače im “nepoželjna”, uloga države, kojoj je sticajem okolnosti baš on Bajden na čelu.
Stvari su se doista već bile uveliko otele inerciji i rutini. Čak toliko da je komentator Vašington posta preporučio da uprkos sve većem rivaliziranju SAD s Kinom valja od nje naučiti i nešto korisno za Ameriku. Treba, sugerisao je, pozivajući se i na neke članove Bajdenove ekipe, upravo ojačati ulogu države u dalekosežnim aktivnostima kako ne bi prevladali kratkoročni, privatni, profiterski interesi koji počesto deluju kontraproduktivno u strateškim dugoročnim odmeravanjima. Pa i u slučaju Kine, koja je izraziti dugoprugaš, a uz to još i brzopotezna u geostrateškom “šahu”, dok se na Zapadu, pa i u SAD, pretežno računa na kratke staze, uz zapadanje u cajtnot pri odlučivanju.
U svekolikim preispitivanjima predsedniku Džou se prosto nameće da se istakne kao veliki kombinator. Kao što je na distanciraju od levičara u njegovoj partiji dospeo do vlasti na kojoj je prigrlio njihov program.
O takvoj njegovoj karakteristici uveliko se razglaba na sve strane. Bez olakih zaključaka. I u EU, i u Kini, i u Rusiji.
A trebalo bi i ovde, gde mu se još uzima za zlo ono što je nekad bio, pre nego što je postao šef države. Kad bismo tako gledali i na sve što nas je snalazilo, ne bismo imali vlast kakvu imamo. Nemojmo primenjivati ni mi dvostruke standarde koje drugima spočitavamo…