Takvo zemljačko dvovlašće, dupli broj jedan, uspostavili su Novak Đoković u tenisu i Nikola Jokić u košarci. Ne samo što su pobedili na vrhunskim turnirima, već su postigli i rezultat koji niko pre njih nije. Đoković je, trijumfom u Parizu, postao rekorder po broju osvojenih gren slemova (23) a Jokić je proglašen za MVP finala, najzaslužnijeg što je njegov Denver premijerno osvojio naslov prvaka u NBA.
Uparivanju njihovih podviga doprinelo je i to što obojica nose nadimak Džoker (šaljivdžija). Nadenut im je zbog njihove sklonosti za zbijanje šala, a što se kao reč, na engleskom, „uklapa“ u izgovor prvih slogova njihovih prezimena. U mečevima, pak, s njima nema šale.
U hvalospevima, s raznih strana, ima i preterivanja, pa se proriče era Džokera i džokerizam kao proces koji bi ovom dvojcu štancovao pehare. Đokoviću je već dijagnosticirana „neutoljiva glad za pobedama“, dok se Jokiću tek, ponegde, naslućuje „povećani apetit“.
Iako se nećemo složiti da smo zaslužili vlast kakvu ovde imamo, lako ćemo se saglasiti da su baš ta dva ovdašnja gastarbajtera zasluženo zavladali svetom, svako u svom rukovanju loptom, kao prigodnim globusom. Autor u Vašington postu ne krije divljenje prema okolnosti da su dva globalna šampiona potekla iz „zemlje koja je tek 108. po broju stanovnika i 117. po prostranstvu“. I što su oni svojim uspesima praktično napravili luk između Evrope i Amerike.
Ovakva skica bi mogla i da se doživi kao specifičan sportski, srpski, doprinos evroatlantskoj integraciji, a kojoj zvanični Beograd formalno ne teži. Znatno je realnije razmišljanje, pošto se ovde džokeri najčešće pominju u kartanju, na temu – da li su nam pomenuti znameniti Džokeri novi aduti u tekućem strateškom kockanju.
Kao prvo, valja konstatovati da su oni izuzeci od našeg tumaranja. S jasno zacrtanim ciljevima, ostvarili su svoje naume i nemaju dileme šta će sa sobom.
Drugo, potvrdili su da nam najveće divljenje izazivaju pojedinci koji uspevaju u inostranstvu, više nego iko ovde. Što sugeriše da svet nije imperija zla, kako nam ga tabloidi često predstavljaju, već da pruža priliku da se u oštroj konkurenciji postigne globalna afirmacija, lišena svakojakih lokalnih ograničenja.
Treće, nijedan od njih nije proizvod sistema, već ponajviše izdanak lične i porodične posvećenosti i požrtvovanosti da se unapređuje otkriveni talenat. S tom razlikom da su u Đokovićevom slučaju to ispoljavalo u apsolutnom smislu, dok je Jokiću od koristi bila košarkaška škola bivše Jugoslavije, koja je očuvala ugled i prestiž, uprkos svemu.
Četvrto, potvrdili su, po ko zna koji put, ali i na najvišem mogućnom nivou, da je prostor rasturene federacije krcat takmičarskim talentima. Gotovo da nema nijednog planetarno popularnog sporta, da neko od predstavnika država nastalih iz nje, nije među najboljima u međunarodnoj areni, često pri vrhu pa i na njemu. Po mojoj „teoriji“, među razlozima za raspad SFRJ bila je i okolnost da je bilo previše izvanrednih igrača da bi mogli da stanu u samo jednu reprezentaciju. Pa sada na svetskoj sceni imamo više regionalnih, nacionalnih selekcija koji postižu zavidne rezultate, neke čak i bolje od nekadašnje federativne. Oni koji su spolja bili za raspad SFRJ, sada na sportskom polju žale zbog toga, jer su umesto jednog dobili nekoliko, ništa manje, jakih rivala.
Peto, što se tiče Srbije – sport je njena, reklo bi se, najcenjenija aktivnost u globalnim premeravanjima. Skoro da ima mesta ironičnom pretvaranju nacionalne krilatice u parolu: samo sport Srbiju spasava. Od političkih reprezenata bolje su kotirane i fudbalske selekcije, pošto čak i one manje razočaravaju.
Posle svega, dodatno se aktuelizuje pitanje: zašto su u svetu bolje plasirani pojedini Srbi nego cela Srbija? Jedan od mnogih nekompletnih odgovora mogao bi da glasi – zato što Srbi vole da se takmiče i da za to budu odgovarajuće vrednovani, dok se u Srbiji privileguje partijska pripadnost.
Đoković i Jokić su vrhove osvojili tako što su obojica bili „na svoju ruku“. I jedan i drugi su istumbali svetski poredak, u njihovim kategorijama, jer su bili efikasno atipični.
Za obojicu kažu da uglavnom igraju maksimalnim korišćenjem glave. To jeste sve ređa karakteristika uopšte, a ovde se takvi pokušaji čak osuđuju kao antidržavna delatnost.
Džokeri su nam ovamo poslali dve lopte, tenisku za prebacivanje preko mreže i košarkašku da upadne u mrežu. Obe su se dokotrljale i do naših protesta protiv nasilja, na čijim je učesnicima da ih precizno usmeravaju kao i Džokeri – glavom. Kojom su obojica nadigrali doskorašnje vladare na njihovim globalnim poljima, mnogo kvalifikovanije od ovde aktuelnih.