Ponajviše pažnje je, pritom, posvetio dometima „duplih standarda“ u svetskoj politici. O njihovoj primeni govorio je kao da otkriva nekakvu veliku novost, iako takav pristup postoji otkako je sveta i veka.
Dvostrukih standarda ima svuda, a najviše ih je baš u pričama o dvostrukim standardima. Svi ih primenjuju ali ih pripisuju isključivo drugima.
Sada, na primer, Zapad osuđuje Rusiju za kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, kao i ona njega za agresije na Irak i Vijetnam, dok se, takođe s pravom, uzajamno blate za okupacije Avganistana. Svaki put su obe osvajačke strane za sebe nalazile „opravdanje“ u „zaštiti vitalnog nacionalnog interesa“ i uvek u pohode kretale bez odluke Saveta bezbednosti, ne hajući za Povelju UN, za čiju se neprikosnovenost zadužene.
U takvom samovoljnom uzimanju mere planeti, po sopstvenim aršinima, dovele su svoje odnose do najniže tačke u novijoj istoriji. A time i svet, uz pozadinsko doigravanje Kine, na rub katastrofe.
Analitičaru Karnegijeve zadužbine za mir se čini da je sužen domašaj Povelje UN u čijoj preambuli stoji da su osnovane da „buduća pokolenja spasu užasa rata“. A da je njen efekat sveden samo na to se izbegne katastrofalni rat između velikih sila, što je posle Koreje 1953. i postignuto.
To je, ujedno, i klasičan, verovatno najdalekosežniji, slučaj primene duplih standarda. Mir među velikima platili su milioni na „proksi“ frontovima.
Ali, postoje li uopšte univerzalni standardi u vremenima gotovo isključive vladavine uskih interesa? Kao da još važi Čerčilova krilatica da u spojnoj politici postoje samo trajni interesi a ne i trajna prijateljstva, pri čemu su standardi podvedeni pod takva prijateljstva.
Mestimično su aršini postajali dvostruki, jer su izostajale i kategorizacije pojava o kojima se žučno raspravljalo. Od slučaja do slučaja, nije se postavljala jasna granica između borca za slobodu i teroriste (čak ne postoji jedinstvena definicija terorizma), podržavljenog mafijaša i patriote, principa teritorijalnog integriteta i prava naroda na samoopredeljenje. Uz salto mortale pojedinih poredaka tako da se ustroji kapitalizam za siromašne (bankrotstva zaduženih) a socijalizam za bogate („koji su suviše veliki da bi se dozvolilo da propadnu“).
Svojevremeno je humorista poručio da je dvostruki standard skandal a da je jedinstveni standard teško podnošljiv. Zbilja ga je potvrdila: Amerikanci su prilično odstupili od striktnog okupljanja demokratija protiv autokratija, jer im je manjkala masovnost. Istraživač u Diplomatu prenosi da je Vašington postao voljan da sarađuje i sa autokratskim režimima koji se, iako nisu baš privrženi demokratskim institucijama, bar pridržavaju pravila internacionalnog sistema.
Nisu ni ta pravila opšteptihvaćena. Ali jesu primenljiva, za razgraničenje. Zapad je s Rusijom, koja teži radikalnoj promeni svetskog poretka, na ratnoj nozi, ali s takođe autoritarnom Kinom pažljivo odmerava poteze, jer je i ona za održavanju globalizacije, u kojoj je najviše profitirala i postigla visok nivo ekonomske međuzavisnosti sa Zapadom.
A ovde? Možda smo rekorderi u duplim standardima.
Dok je u palati na Ist riveru pozivao na borbu protiv nepoštovanja principa i dvostrukih aršina, predsednik Srbije bi se, verovatno, malo štrecnuo da je imao vremena da pročita rezoluciju Saveta bezbednosti donetu pre stotinak dana. U njoj se svi akteri u članicama UN pozivaju da osude nasilje, jezik mržnje i ekstremizam. A protiv kojih su demonstranti aktivniji od vlasti.
Imamo i specifičnost na najvišem nivou. Čoveku koji o svemu odlučuje, dupli standardi su jedini dopadljivi pluralizam. Kao hrli ka EU, a zaklinje se u Rusiju i Kinu i uglavnom njihove predstavnike uredno naziva prijateljima, iako bi u zajednicu zapadnih demokratija. Svaki čas se poziva na međunarodno pravo, a prekoračenjem nadležnosti stalno krši Ustav, ne silazi s TV ekrana, opozicionare naziva lešinarima i hijenama, tvrdi da ne može da izgubi izbore…
Neugodni dupli standardi su nas, dakle, pritisli i spolja i iznutra. I rastu, čini se, kao cene na tezgama.
Ipak zaostaju dva standarda koja bi nam bila najpodesnija za dupliranje – životni i onaj demokratski, koji treba da dostignemo na putu ka EU. Budimo realni, zahtevajmo nemogućno, prolamali su se pokliči šezdesetosmaša. A sada mi, valjda, možemo i duplo jače od njih.