Prvo, iako je nestala u vrtlogu svojih i spoljnih neodmerenosti, postala je gotovo univerzalna jedinica mere za težinu, dubinu i širinu internacionalnih i nacionalnih drama nastalih posle nje i važnijih od nje. Drugo, uprkos činjenici da je poodavno izgubila i upotrebnu i prometnu, pa i reciklažnu vrednost, sada joj je naglo porasla uporedna vrednost, prevashodno u vrlo bitnom rangiranju: principa teritorijalnog integriteta država i prava naroda na samoopredeljenje.
Pojavljuje se kao merilo ili bar metafora za niz savremenih košmara. Trenutno se najviše premeravaju akcije Rusije u Ukrajini s dometima intervencije zapadnih sila 1999. u SRJ, uz poređenja secesionističkih statusa Krima i Kosova. Situacije su po mnogo čemu različite, ali im je zajednička razgradnja suvereniteta međunarodno priznatih država, u čemu su savremenu pionirsku sudbinu doživeli svi oblici Jugoslavije.
Sudbina slična rasparčavanju svih Jugoslavija nagoveštava se, takođe, kao ishod niza etničkih i verskih frontova u koji su takođe umešani moćni strani faktori – u Siriji, Iraku, Avganistanu, Libiji. Uglavnom im se proriče repriziranje Bosne.
Na drugačije metode rashodovanja Jugoslavije se, pak, pozivaju delovi zemalja čija je postignuća ona želela da dostigne a propustila da im se makar približi. Škoti nameravaju da provere da li trebalo da ostanu u Britaniji, Katalonci i Baskijci su skloni osamostaljivanju od Španije, a potomci Mletačke Republike od Italije, dok frankofoni Kvebeka ne odustaju od obnove referenduma za izdvajanje od Kanade – svi donekle, bar posredno, obodreni pojedinim varijantama otcepljenja republika iz sastava SFRJ.
Pri tom se kao najpodesniji podrazumevaju raskidi između Srbije i Crne Gore, a prethodno i Makedonije sa ostacima SFRJ koji su se odigrali bez oružanih obračuna. Mestimično se iskazuju i poistovećenja s motivacijom Slovenije, čijem je odlasku iz SFRJ doprinela i procena da njenom ekonomskom prosperitetu smetaju lokalne omeđenosti i konfuzije, pa da treba da se priključi kontinentalnoj zajednici razvijenijih i uređenijih zemalja.
Nema, reklo bi se, varijante razlaza koja nije izvedena na tlu bivše SFRJ. Bilo ih je i nasilnih i mirnih i sa opštim i s delimičnim međunarodnim priznanjem. I često su, bar posredno, inspirisali pokušaje rastakanja drugih država primenom prava naroda na samoopredeljenje, spoljnom intervencijom ili kombinacijom ta dva postupka.
Sudbina ostataka nepostojeće Jugoslavije ispostavila se, ovih dana, i kao specifični faktor razdora među najmoćnijim silama, čak više nego što neke od nas razdire nostalgija za njenim izgubljenim čarima. Moskva tvrdi da se na Krimu dogodilo, u principu, isto što i na Kosovu, Zapad istrajava na tezi da se ta dva slučaja ne mogu porediti, pa pljušte sankcije i oštra uzajamna upozorenja. Prepucavanja će potrajati, bez izgleda da Zapad odustane od nezavisnosti Kosova i Rusija od pripajanja Krima.
Taj novi raskol u jednostranom ponašanju velikih sila, stavlja na raspeće i vlasti u Srbiji. I Briselu, zajedno s Vašingtonom, kao i njima suprotstavljenoj Moskvi, stalo je da jasno kažemo na čijoj smo strani, ali takvo opredeljivanje Beograd zasad izbegava. S razlogom: dok teži evropskoj integraciji, koja traži objedinjavanje spoljnopolitičkog nastupa, Srbija se u očuvanju ovdašnjeg podrivenog teritorijalnog integriteta oslanja na Rusiju koja sada traži podršku za ishod krimskog referenduma kojim je proširila svoj a suzila teritorijalni integritet Ukrajine…
Iz uzdržanog stava Srbije kao da se opet pomalja duh Jugoslavije, koja je bila “šampionka nesvrstanosti” i prilično uspešno balansirala između hladnoratovskih ideoloških blokova. Takva pozicija joj je čak donosila i osetnu vajdu, jer su je obe strane poduže “čašćavale” što se nije svrstavala u tabor protivnika.
Kad je hladni rat prestao, posle pada berlinskog zida koji su ovde pojedini političari “prespavali”, prestala je i međunarodna potreba za mostom između Zapada i Istoka, kakav je predstavljala Jugoslavija, koja se potom i raspala. U novim okolnostima, balansiranje (malo na jednu, malo na drugu stranu) pokušala je Ukrajina i stradala.
Balansiranje Srbije oko krimskog slučaja zasad nije previše rizično jer se pravda ograničenjima tehničke vlade. Ali, kad nova vlada “svom snagom krene u reforme”, videće se da li reforme obuhvataju i balansiranje.
Međunarodni politički saobraćaj danas je gušći je i brži nego nekad, i ne trpi vrludanja. Nekadašnja vožnja, kakvu je praktikovala SFRJ, u stilu “daj žmigavac na Istok a idi na Zapad”, ili obrnuto, više nije preporučljiva. Izaziva i sudare i sankcije…