Da je uveri da nikako ne može da dostigne Ameriku, a i da joj pokaže da nju Amerika svakako može da pristigne.
U oba slučaja oslanja se na jačanje tradicionalnog, donekle zanemarenog savezništva. U prvom traži da se kao demokratije ispreče komunističkoj verziji državnog kapitalizma koji natura svoj model za preuređenje sveta. A u drugom predlaže da u tu svrhu udruženo stvore zapadnu verziju “novog puta svile” kako bi obuzdale već poodmakli poduhvat pekinške autokratije, koja je opasala planetu investicionim, kreditnim, kupoprodajnim, radnim i drugim aranžmanima, uz sledstveno povećanje političkog uticaja.
Neće dopustiti, poručio je Bajden svima, da na njegove oči Kina postane vodeća, najbogatija i najmoćnija svetska sila i da je saveznicima valjda jasno da treba da podrže Ameriku da ostane sa svim tim, poodavno joj stečenim odlikama. Ubrzo potom je Borisu Džonsonu predložio da demokratije načine program, “u suštini sličan” kineskom “pojasu i putu”, kojim bi “pomagale širom sveta”.
Konkurencija je po pravilu dobrodošla, ali je njena strateška varijanta poprimila obrise sistemskih netrpeljivosti. Ne prestaje se sa zloslutnostima o reprizi Hladnog rata i drevne Tukididove zamke prema kojoj je neizbežan sukob kada dominantnu silu uverljivo ospori rival s pretenzijom da zauzme njeno mesto, a ona nije spremna da mu ga prepusti.
Nisam pobornik nijedne od te dve katastrofičnosti. Sklon sam da globalna tumbanja protumačim kao tranzicione muke, slične onima kroz koje se prolazilo pri prelasku s jednopartijskog na višestranačko uređenje. Na globalnom nivou sa unipolarnog na multipolarni sistem, pri čemu je američka bespogovorna premoć posle rušenja Berlinskog zida dobila raznobojnu opoziciju.
Ovoga puta rivaliziranje je drugačije nego u Hladnom ratu. Manje je ideološko jer niko ne osporava kapitalizam niti iko bitan propagira radikalan socijalizam već se ispituju dometi demokratije, kao dosad najprosperitetnijeg ustrojstva, i autokratije, koja bi da dokaže da može da bude uspešnija od nje.
Bajden je stoga pozvao da se izgradi alijansa za demokratiju za pariranje razmahu autokratskog tandema Peking–Moskva, koji sve više liči na strateški blok za razbijanje dominacije Zapada, a naročito predvodništva SAD u odlučivanju o sudbini sveta. Po kom kriterijumu bi se zemlje svrstavale u jednu ili drugu kategoriju sve je teže razlučiti.
Uzmimo kao primer Srbiju – formalno je demokratija, a praktično autokratija. Formalno i teži zajednici demokratskih država u EU, a “bratimi se” se s Rusijom i Kinom, koje su na udaru zapadnih sankcija.
Kako stvari globalno sada stoje, skače cena pouzdanom savezništvu, što nije karakteristika Srbije. Ona bi na sve strane, a to je diskvalifikuje kao pretendenta na sve traženiji saveznički status.
Među mnogim idejama za prevazilaženje globalnih podela posebnu pažnju mi je privukao tekst u magazinu Forin afers. Uticajni eksperti Ričard Has i Čarls Kapčan ukazuju da bi sada za svet, posle okončanja dominacije Amerike i Zapada uopšte, najpodesnije bilo okupljanje najuticajnijih raznorodnih sila.
U taj sastav bi ušli SAD, EU, Kina, Indija, Rusija i Japan. Zemlje koje, navode, kolektivno čine oko 70 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda i globalnog troška za naoružanje, pa i pozamašan deo ukupnog stanovništva.
Zalaganje za ovakav forum potkrepljuju nesavršenošću ostalih organa globalnog odlučivanja, počev od već dugo paralizovanog Saveta bezbednosti UN. Novo okupljanje ne bi, dodaju, nametalo odluke, ali bi svojim autoritetom doprinelo poboljšanju atmosfere u međunarodnim odnosima.
Preciziraju, takođe, da bi ova grupacija poštovala teritorijalni status kvo s nepovredivim suverenitetima. Osim ako se unutar nje postigne konsenzus ili ako je nekoj od članica ugrožen vitalni interes toliko da može unilateralno da interveniše.
Da je postojala takva organizacija, napominju autori, mogli su da se spreče ratovi kao što je bio u bivšoj Jugoslaviji ili bar smanji krvoproliće. Pretpostavljaju da bi ona ojačala i bezbednosnu strukturu Evrope i šire, kao i efikasniji odgovor na pandemiju…
Ova vizija nije idealna, ali je donekle utešna jer nudi usaglašavanje moćnih različitosti, od kojih bi svaka, ako se uskopisti, mogla da izazove svetsku katastrofu. Uz ostalo, mislim i da bi ovakva ekipa mogla da donese rešenje za nedovršene poslove Srbije. Ako bi takav sastav došao do konsenzusa o nama, kako mu je predviđeno, valjda bi to bilo dovoljno i za kompromisno rešenje statusa Kosova. A time i do ukupnog našeg statusa, koji prosto mami da ga spolja, bar u osnovi, oblikuju i dragi i drugi…