Trijumf bih kritikovao, a poraz pozdravio i da je rezultat glasanja bio obrnut. Sa ovih izbora, dakle, nisam očekivao ničiju pobedu kao zaista dobru vest.
Tramp i Klintonka, kako sam ranije već napominjao, predstavljali su vrlo manjkavu kadrovsku ponudu. Najmanjkaviju, čini mi se, bar u novijoj istoriji finalnih dvoboja za izbor predsednika SAD.
Sličan stav proizlazi i iz istraživanja tamošnjeg javnog mnjenja. U svim dostupnim anketama oboje favorita dobijali su podršku samo manjine ispitanika. Nijedno od njih dvoje, dakle, nije bilo po volji većine građana.
Građani su, zapravo, bili dovedeni u situaciju da biraju između nemila i nedraga, umesto između dve konkurentske poželjnosti. Hroničari sugerišu da je to bio rekordno veliki raskorak između izborne ponude i tražnje. Stoga je i odziv bio, kako se izveštava, manji nego na prethodna tri izjašnjavanja u ovom veku.
Oboje kandidata podsticali su odbojnost birača na više načina, a naročito zajedničkom sklonošću za “svađanje” sa činjenicama. Evidentičari su izračunali da su u kampanjama i Tramp i Klintonka prečesto iznosili netačne tvrdnje, kao da su računali da ih udaljavanje od istine približava biračima.
To je, verovatno, bio jedan od bitnih razloga za impozantno nepoverenje prema njima. Odstupanja od činjenica primećena su u izbornim kampanjama i drugih zemalja, ali je u Americi, ovom prilikom, i niz činjenica doprineo naraslom podozrenju.
Hilari je ispoljila visok stepen mešanja javnog posla i privatnih veza, kako je konstatovano u istrazi o njenim mejlovima dok je bila šefica diplomatije, kao i u naznakama o uticaju njenog takvog visokog položaja za širenje partnerstava muževljeve fondacije sa stranim donatorima, da je favorit vrha Demokratske partije, ali ne i baze. Zamerano joj je i da ispoljava “hladnoratovski mentalitet” i da je “preterani pobornik vojnog intervencionizma u međunarodnim odnosima”. Kao i da deluje neuverljivo kad priča da se zalaže za popravljanje položaja srednje klase, dok se oslanja na zamašnu potporu iz Volstrita, čija su preterivanja doprinela ekonomskoj krizi koja je istanjila srednju klasu.
Uz sve to, doživljavana je i kao simbol nepotizma. Da je ona postala predsednica, Amerika bi poprimila obrise porodičnog dvovlašća jer bi posle oca i sina Buša, na čelu Bele kuće dobila suprugu bivšeg predsednika Bila Klintona. To bi značilo i da je neko od članova te dve familije, praktično, stalno bio na vlasti, pri vlasti ili u predsedničkoj kampanji još od 1981. godine (što je predugačka priča i za ovu priliku), a što ne priliči demokratiji niti zemlji koja ljudi, sposobnih za obavljanje najdelikatnijih poslova, ima i “za izvoz”.
Tramp je, pak, svojim nastupima izvređao, takoreći, koga god je stigao. Na udaru njegovih zastranjivanja, pa i vulgarnosti, bile su i žene, muslimani, Meksikanci i drugi latinoamerički imigranti, mediji (koji su mahom podržavali njegovu rivalku, ali i njegovoj “razbarušenosti” davali zamašan, besplatni publicitet), pa i neistomišljenike iz njegove Republikanske partije. Nije se libio ni pretnje da će, ako dođe na vlast, uhapsiti konkurentkinju. Ujedno je “ljutite belce”, koji smatraju da “rastuća raznobojnost” ugrožava američki identitet, uvrstio u glavninu svoje biračke baze, čime su, po svemu sudeći, povećane rasne napetosti.
Uspeo je da se zameri i tradicionalnim saveznicima. Podržao je Bregzit kojem su se protivile članice EU, izrastao je u “zvezdu” eurofobične desnice i autoritarnih tendencija, delio je komplimente ruskom lideru Vladimiru Putinu, s kojim su odnosi Zapada pali na vrlo nisku tačku.
Korišćenje pogrda i izraza koji “nisu za štampu” obrazlagao je kao reafirmaciju “narodskog govora” i kao kontru “političkoj korektnosti koja je sputavala prepoznavanje pravog stanja stvari”. Ispostavilo se, međutim, da birači nisu bili saglasni s takvim uprošćavanjima stvarnosti, pa je dobio manje njihovih glasova od rivalke, a pobedu mu je, u složenom izbornom sistemu, doneo veći broj osvojenih elektora. Nagoveštavao je čak i mogućnost da ne prizna rezultate “nameštenih” izbora, a sada se suočava s protestima protiv sopstvenepobede.
Pomalja se naknadno – prostor za dobru vest. Niz stručnjaka se nada da će Tramp po stupanju na dužnost, inauguracija je predviđena za 20. januar, “promeniti ploču” i pokazati svoje “drugo lice”, koje je nagoveštavao kad je, uprkos forsiranju polarizacije, sebe opisivao kao čoveka “sklonog sklapanju dogovora” (što bi trebalo da se proveri, uz ostalo, i u obećanom angažmanu za popravljanje odnosa s Moskvom).
Čak i ako dođe do Trampove tranzicije od kampanjskog rijaliti-šoua ka uvažavanju realnosti, ostaće neke od posledica procesa u kojem je njegov izbor doživljen kao loša vest. Eventualnim odricanjem od obećanih zastranjivanja, koja su mu otvorila vrata Bele kuće, dodatno će osporiti osnovnu svrhu izbornih kampanja – da se obećano mora ostvarivati.
Odstupanje od obećanog biračima svakako je loša vest. Ali, u ovom slučaju Amerika bi opet mogla da bude izuzetak od pravila. Jer, Trampovo odstupanje od nekih ekstremno naduvanih obećanja zaista bi predstavljalo dobru vest.