Upravo to postiže – ultradesnica. Nadire poput cunamija i pandemije, smatraju mnogi analitičari, od kojih neki to doživljavaju kao vanrednu opasnost po demokratiju, a drugi samo kao povod za proučavanje nastajuće „nove normalnosti“.
Povode za obe procene dali su im, gotovo istovremene, pobede predstavnika krajnje desnice u Argentini i Holandiji, koje su se nadovezale na prošlogodišnje trijumfe njima sličnih snaga u Italiji i Švedskoj. Takvi ishodi su posebno zabrinuli EU (Južnoj Americi je samo relativizovana levičarska premoć) kojoj krajem sledećeg proleća slede izbori za njen parlament, jer prognoze opominju da će nadirući ekstremi i u drugim članicama, kao što su Nemačka i Austrija, ugroziti njegovu centrističku ubedljivu većinu.
Zebnje mogu da izgledaju preterane, jer nijedan ultradesničarski trijumfator ne može da vlada bez sklapanja koalicije s neistomišljenicima, pri čemu mora i da odstupi od nekih svojih najradikalnijih stavova. Na primer, holandski slavodobitnik Gert Vilders treba, ako želi da oformi vladu, da ublažava svoje antievropske, antiislamske i antiimigrantske stavove.
Ali, zarad osvajanja ili očuvanja vlasti, na koalicije su primorani i mnogi centristi. U Španiji je, tako, premijer Pedro Sančes pristao na partnerstvo s propagatorima ocepljenja Katalonije.
Poveći ustupci ultrašima doveli su do slabljenja centrističkih vlasti, jer su one mestimično izgubile od svoje klasične prepoznatljivosti a poprimile obličja rivala. Pa se promenila i računica birača: kad već moramo da glasamo za nešto što ne želimo, podržaćemo original umesto hibrida – objasnili su skretanje udesno.
Podele su mahom zaoštrene zbog tretmana imigracije i statusa unutar EU. Slično Bregzitu, desnica sada insistira na „povratku suvereniteta“ koji je, po njoj, prilično amputiran „preteranim doseljavanjima“ i briselskim nadnacionalizmom.
Uz to, na strateško raslojavanje utiče i rast nejednakosti, u ovim vremenima ekonomskih posrtanja. U Gardijanu, nobelovac Džozef Stiglic ocenjuje da ta prekomerna socijalna neuravnoteženost čak mnoge navodi da odbacuju demokratiju, čime se stvara plodno tlo za autaritarnost, da bi onda desni populisti još pogoršali situaciju. A bivši američki ministar za rad, Robert Rajh sugeriše da su uticaj novca na politiku i njeno srastanje sa interesima velikih korporacija, toliko narasli da direktno ugrožavaju demokratiju.
A kad se podriva demokratija, jača, i unutar nje, autokratija. Hroničari se, pritom, naročito pribojavaju povratka Donalda Trampa u Belu kuću, jer je pokazao naklonost ka autokratama kakav je Vladimir Putin, dok je, kao u šali, pohvalio i status doživotnog predsednika u Kini.
Tramp i Putin su, inače, i znatno doprineli jačanju ultradesnice u Evropi. Amerikanac je slao svoje agitatore protiv socijaldemokratije i eurofiličara, a Rus finansijske donacije evroskepticima, kao što je bila Marin le Pen.
Obojici se pripsuju i zasluge za uspon autokratije. Počeo je, kažu, dolaskom Putina na vlast u Moskvi pre bezmalo četvrt veka, a odstupanje od demokratije je podupro Tramp instaliranjem „postistine“ i „alternativnih činjenica“ u predsednički mandat, uz ocrnjivanje rivala za „komunističke težnje“, dok je novinare etiketirao kao „neprijatelje naroda“.
Pored bitnog doprinosa rastu desnice, koji je poprimilo razmere desnila, njih dvojica su zaslužni i za nastanak japajaizma, neumornog isticanja svoje ličnosti („ja pa ja“) kao dovoljne za donošenje odluka. Na tom kursu se isprsio i ovdašnji lider kad je odvalio da više neće biti na čelu države ako opozicionar bude izabran za premijera. Ne bi podneo, drugim rečima, da više ne može da prekoračuje ustavna ovlašćenja, koja po Ustavu pripadaju vladi.
U međuvremenu su svetu pažnju privukle i neke poželjnije originalnosti. Bukerovu nagradu za književnost dobilo je delo u kome je nehotice predskazan ultradesničarski haos u Dablinu, a film i internetska objava o Napoleonu su dokazali da nema mesta, osim u ludari, za sve koji bi da imitiraju njegov liderski ego.
To, naravno, nije dovoljno da se obuzdaju ekstremno desnilo ni japajaizam. Ali, nikad se ne zna. Ni inicijatori ovdašnjeg ProGlasa nisu očekivali tako veliku podršku koju su dobili, za borbu, takođe se može reći, baš protiv desnila i japajaizma.