Širenje terorizma, ekstremizma i klaustrofobije, rekordni priliv migranata, kao i manjkavosti državnih organa, prinudili su je na novo premeravanje osetljivih odnosa, pre svega između sloboda i bezbednosti, kao i između zajedništva i posebnosti, javnosti i tajnosti, starosedelaca i pridošlica, nacionalnih i internacionalnih prioriteta… Do nedavno su ta dvojstva bila skladna, kao uvežbani dueti, da bi se sada učestalo ispoljavala kao dueli.
Da bi pred vanrednim sticajem izazova ostala ista, Evropa mora da se menja – ocena je koja prevladava u nizu pregledanih analiza. Među njima mi se najoriginalnijim učinio pristup španskog filozofa, pisca i aktiviste Fernanda Savatera. U madridskom Paisu, sugerisao je da su slobode i bezbednost stubovi-blizanci demokratije i da se ne sme dozvoliti teroristima da ih sruše kao njujorške “kule bliznakinje”.
Taj atentat otetim putničkim avionima na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. godine može da se doživi kao predznak glavnih nevolja koje su nas snašle u ovom tek početom veku i milenijumu. Usledilo je, u najkraćem, američko proglašenje “globalnog rata protiv terorizma”, u kojem je 2003. neopravdano razoren Irak, iz čijeg je rasula proizišla tzv. Islamska država, proširivši se na delove Sirije i pojačavši bežaniju s tih poprišta sudara gerilskih i državnih aktera terora, ne samo po okolini nego i ka Evropi, koja je već posrtala pod teretom finansijskih lomova proisteklih iz kraha na Volstritu i njenih unutrašnjih zastranjivanja, na šta se nadovezala i kriza, sa uzajamno štetnim sankcijama, zbog ruskog amputiranja dela Ukrajine, a pride i nagoveštaji da bi Britanija mogla da napusti EU.
Kad se sve to ima u vidu, među glavna obeležja tekućeg stoleća moglo bi da se uvrsti višeslojno kriziranje Evrope. Kao da je postala specifični magnet za krize. Prikopčava joj se gotovo svaka, gde god, kako i zašto nastala. Na primer, što Amerikanci i Rusi jače udaraju po tzv. Islamskoj državi, to njeni diverzanti više terorišu Evropljane.
Posebno su indikativni paradoksi Belgije, gde su sedišta i EU i NATO. Iznutra je, izveštava se, u svađama Valonaca i Flamanaca razjedinjenija od kontinentalne zajednice, pri čemu je čak teže uskladiti odnose unutar Brisela nego njega kao evropske prestonice sa “uvek problematičnom”, a u rešavanju izbegličke krize neophodnom Turskom. Sa raznih strana se čuju opaske da je Belgija toliko ranjiva da su na meti terorista možda bile i njene nuklearne elektrane, iz kojih bi pribavili materijal za “prljave bombe”, kombinaciju nuklearnog materijala i klasičnog eksploziva.
Kako sada stvari stoje, čini se najizvesnijim da će se, bar narednih dana i nedelja, širiti pojačane mere bezbednosti, a donekle sužavati građanske slobode i ljudska prava. Ovakav razvoj događaja ne bi smeo da se ustali, pošto podriva temelje demokratije, ali može da se uklopi u privremenu specifičnu vrstu vanrednog stanja zarad konsolidovanja redova uzdrmanih poredaka, ugroženih i nadiranjem ekstremnih, naročito desničarskih, struja.
Stvara se opasan začarani krug. Ratovi na Bliskom istoku povećavaju broj i diverzija i izbeglica u Evropi, pri čemu se stiče utisak da sadašnje “popustljive” vlasti treba da prepuste liderske funkcije populistima koji obećavaju “oštra i brza rešenja”. Ovakve sklonosti iskazane su u rastu biračke podrške Francuskinji Marin le Pen i Amerikancu Donaldu Trampu, kao i u primoravanju nemačke kancelarke Angele Merkel da odustane od politike “otvorenih vrata za izbeglice”.
Tesnu vezu između dve različite migracije nalazi komentatorka londonskog Gardijana i bivša šefica pariskog Monda Natali Nugered. Ako institucije EU ne nađu rešenje za rastuće probleme, među kojima je i tretman imigranata, građani će, proizlazi iz njene analize, emigrirati ka političkim ekstremima, što u sebi nosi rizik oživljavanja aveti prošlosti, kao onda kada je hitlerizam oružano udario na demokratiju i druga neistomišljeništva.
Pre bih se složio s globalistom venecuelanskog porekla Moisesom Naimom kad je u američkom Atlantiku ukazao na pojavu “ideološke nekrofilije”, fiksacije za mrtve ideje. Kladim se da ćete kad god uveče uključite televizor videti nekog političara, tvrdio je opravdano, kako strasno zastupa ideje koje su se pokazale jalovim, ali na koje se poziva, uveravajući da će ih baš on ostvariti.
I u Evropi se tako nešto nudi, ali verujem da neće proći. Prinudno dovedeni pred delikatni izbor između sloboda i bezbednosti, njeni građani će na kraju glasati za obe, u dozama prilagođenim vanrednoj situaciji. To podrazumeva dvostruka odbrambena tranzicija – suzbijanja islamističke ilegale uz očuvanje demokratskih vrednosti – koja važi i za Balkan, ako se ispostavi da zaista ima i može nešto da očuva.