Vlast je odmah tu promenu protumačila kao kršenje zakona, zanemarujući činjenicu da se zakon kršio da bi se uspostavila stvarna vladavina zakona umesto dodatnog ubrzavanja samovolje.
Drugim rečima, jesu se po Srbiji nakratko blokirale saobraćajnice, ali je i deblokiran saobraćaj za dugoročniji pohod zdravog razuma na nezdravu politiku. Demonstrantima se ne mogu pripisati predizborne ambicije. Okupili su se da bi upravo sprečili vlast, opsednutu izbornim računicama, da im u vidu zakona nametne novo, teško podnošljivo i izluđujuće raspeće – olako državno prisvajanje privatne imovine, uz privatizaciju nauštrb opštih dobara, kakvi su vazduh, voda, zemljište.
U najkraćem, protesti su bili opravdani. Sa dva noviteta – nastup je izbegao ranije “sveobuhvatnosti” i koncentrisao se na dva zakona – o referendumu i eksproprijaciji – dok mu je glavnu snagu dalo masovno učešće mladih. Zabrinutih, nadasve, za pročišćavanje zagađene životne sredine, prirodne, a samim tim i političke koja je bagateliše, a njih tera i u ekološku emigraciju na prostore koji će ih manje gušiti.
Lokalne osobenosti pokazale su opravdanost i uklapanjem u svetska kretanja ka ozdravljenjima sistema. Pomno i dugotrajno istraživanje nemačke fondacije Fridrih-Ebert i njujorškog Kolumbija univerziteta sugeriše da smo uveliko u dobu protesta. Koji liči na bune iz 1848, 1917. i 1968. kada su se zahtevale, a neke i ostvarile, velike promene. Analiza je obuhvatila 101 državu i teritoriju i utvrdila da se broj protesta od 2006. do 2020. utrostručio, pa da je bilo i 50 demonstracija s više od milion učesnika.
U njima je prevladavalo isto ono što i kod naših aktuelnih demonstranata – pre svega nezadovoljstvo urušavanjem političkog sistema, uz zahteve za uspostavljanje “realne demokratije”. Na listi motiva za pobune i građanske neposlušnosti slede kao i ovde rast drastičnih nejednakosti, korupcija, jalovost u suzbijanju klimatskih lomova, nedovoljne mogućnosti za poboljšanje kvaliteta života…
Moglo se pomisliti da se protestima vraća kosmopolitski duh Srbije, kao kada su u drugoj polovini 1990-ih prestonični demonstranti, željni demokratije, uzvikivali “Beograd je svet”. Sadašnja vlast se pak potrudila da ne dozvoli poboljšanje nacionalnog imidža i ofarbala ga geopolitičkom pristrasnošću, slično njenim pulenima koji zidove zgrada ruže neprikladnim likovima i parolama.
Iz državnih vrhova je lansirano (pri)viđenje da ovdašnje mirno ispoljavanje građanske neposlušnosti podseća na “obojene revolucije” kojima su izvedeni ili pokušavani mnogi državni prevrati. Šef naše policije se u Moskvi zarekao da će Srbija sarađivati s tamošnjim partnerima u suzbijanju te “pošasti”, a za koju misli da se i ovde “gnezdi”.
Ovakvo ministrovo aranžiranje stvarnosti otvara široko polje svakojakim tumačenjima. Na primer, da ne idemo na Zapad nego da se naginjemo Rusiji, kao i da bi ona mogla da pripomogne ovdašnjoj vlasti da se suprotstavi reprizi “obojenih revolucija” (kako je već kliknuo jedan tabloid). A možda i da Moskva od Beograda traži da onemogući eventualnu spoljnu distribuciju recepta kojim je ovde svrgnut režim Slobodana Miloševića, pri čemu, valjda, ona računa da smo joj i to dužni za isporuku nam gasa po povoljnoj ceni.
Bilo kako mu drago, tek još smo više zaglibili u ekološke nevolje. Ekologija ište bivstvovanje u skladu sa okolinom, a oko nas su bezmalo sve same članice NATO, dok naše vlasti forsiraju konstruktivnu dvosmislenost. Prema kojoj se na Zapad putuje preko Rusije i Kine jer nam one garantuju formalni teritorijalni integritet, dok ovdašnji funkcioneri kliču da težimo integraciji sa onima koji ga, najblaže rečeno, snažno osporavaju. I plus su one autokratske dok mi zvanično hrlimo u klub demokratija. “Pa šta”, da citiram najčešći refren ovdašnje vlasti pri neugodnom sučeljavanju s logikom, pa i s popularnom krilaticom “ne mešaj babe i žabe”.
Prema pomenutom istraživanju, doba protesta će se nastaviti i bez pandemije, pogotovo što je izračunato da su oni bili uspešni, manje ili više, u 42 odsto slučaja. Vašington post opsežno izveštava da demonstracije čak pomažu ekonomskom oporavku. U prestonicu Amerike, kaže, svaki čas se slivaju protestanti koji tu onda troše po restoranima, hotelima i tržnim centrima, nadomešćujući tako izostanak mnogih klijenata koji su primorani ili su navikli na rad od kuće.
Stvorena je, dokazuje se, i mreža za unapređenje “protestnog turizma”. U stilu, glavni grad je najbolje mesto za masovne proteste, okružite i Belu kuću, ali i posetite neku robnu kuću i iznajmite vodiča koji će vam pokazati sve znamenitosti delovanja protiv vlasti.
Izreka “kako u Americi tako i svuda” još delimično važi. Ne bih stoga isključivao da se vašingtonskom modelu ekonomskog oporavka uz pomoć “protestnog turizma” priključe i druge prestonice, pa i naša. Beograd se već pokazao kao epicentar (de)blokada. Tako što mu je uspelo da blokira drumove, ali i da istovremeno deblokira demokratiju koja je i van njega bila sabijena u ćorsokak.