I da li su slučajno iz Vašingtona stigle sankcije protiv niza ovdašnjih biznismena, osumnjičenih za korupciju, baš istog dana, 8. decembra, kad smo povlačili zakon o eksproprijaciji, što su i tražili demonstranti?
Takve slutnje zbližavaju nepopravljive sumnjičavce i hronične teoretičare zavere, ali ih i ovog puta udaljavaju od realnosti. Vejavica je uz svu simboliku, naravno, bila sezonska, a sankcije su prigodno obelodanjene 24 časa pre početka poodavno zakazanog Samita za demokratiju, gde je borba protiv podmićivanja bila među glavnim temama, pri čemu tamo nije moglo da se računa da će im u termin utrčati odstranjivanje srpskih paragrafa usvojenih pre samo 12 dana.
Neuobičajena zbivanja registrovana su i ovde i kod drugih. “Gorka je ironija da je londonski sud otvorio put za progon istraživačkog novinara Džulijana Asanža upravo na Dan ljudskih prava i na dan kad je dvoje novinara (Filipinka Marija Resa i Rus Dmitrij Muratov) u Oslu primilo Nobelovu nagradu za mir”, konstatovao je komentator Dojče velea. I istovremeno s naglašavanjem organizatora Samita za demokratiju (na virtuelni poziv šefa Bele kuće Džoa Bajdena) kako je neizostavna uloga medija u informisanju javnosti i pozivanju vlada na odgovornost dok se upravo iz Amerike traži izručenje Asanža kao “špijuna”.
Znatno opasnije je istovremeno zgušnjavanje termina, i vremenskih i jezičkih, u odnosima između velikih sila. Gadno će se provesti svako ko dirne u Ukrajinu i(li) Tajvan, pri čemu se nagoveštavaju i drastične oružane mere. Iz Moskve se čuje da bi ona daljem širenju Zapada na istok mogla da odgovori i novim rasporedom nuklearnih projektila, dok joj se iz Vašingtona i Brisela poručuje da će biti žestoko (samo se nagađa kako sve) kažnjena ako izvrši invaziju na Ukrajinu, kojoj je već amputirala Krim. Slično zaoštravanje retorike odzvanja i oko Tajvana, pri čemu SAD grade alijansu za “obuzdavanje” Kine, dok se iz nje lansiraju upozorenja da bi eventualna konfrontacija bila “mnogo veća od regionalnog rata”.
Trzavice se čak šire i oko dometa mera za očuvanje planete. Na sednici Saveta bezbednosti UN nije prošao predlog da se klimatski lomovi definišu i kao planetarni bezbednosni problem iz kojeg proističu mnogi oružani sukobi i destabilizacije nacionalnih i internacionalnih odnosa. Predlog Irske i Nigera dobio je podršku 12 od 15 članica, ali je otpao jer je Rusija uložila veto. S njom se solidarisala Indija, dok je Kina bila uzdržana.
Po različito doziranom mišljenju ove glasačke manjine ponuda je bila sumnjiva jer navodno posredno nagoveštava mogućnost spoljnih intervencija povodom ekologije, na šta im se u pristupu većine Saveta zamera da prenebregavaju činjenično stanje. Gensek UN Antonio Gutereš neprestano upozorava da klimatski lomovi povećavaju opasnost od izbijanja rata, a i da je prošle godine zbog njih više od 30 miliona ljudi moralo da se iseli. A tako i povećaju već snažan migracioni talas izvan nacionalnih granica.
Datumi kao da su postali specifični magneti – u kratkom roku privlače raznovrsna tumbanja. Dok Bajden, na primer, trpi pad rejtinga na antivakcinalnom frontu i zbog poskupljenja, Vladimiru Putinu odgovara skok cena energenata, ali mu smeta što Zapad održava neophodnu dozu jedinstva, a Si Đinping ulaže napore da uveri kako je kineski model upotrebljiv za skoro sve, da je njegova autokratija “konsultativna demokratija”. Uporedo s tim gibanjima s političke scene je ovih dana i zvanično otišla Angela Merkel, pa se sada s vanrednom pažnjom osmatra novi kancelar Olaf Šolc, čija je harizma približna njenoj kada je preuzimala vlast, ali drastično manja od one koju je stekla u dugogodišnjoj karijeri.
Boris Džonson je slučaj za sebe. Iako je postao premijer pre 28 meseci, već je zapao u nevolje – i zbog organizovanja privatne prošlogodišnje božićne žurke dok je sunarodnicima nalagao da se ne okupljaju u zatvorenom prostoru. Takvo izuzimanje od opšteg pravila doživljeno je kao povreda nacionalne časti i popularnost mu je na nizbrdici.
Nije mi poznato da li je zbog sličnog nedavnog pirovanja i partijske masovke u hali opala i podrška ovdašnjem lideru. On se trudi da ispolji ležernost uprkos sklonosti ka samohvalisanju, uz jarosno ruženje neistomišljenika, kao da eksperimentiše sa uspostavljanjem apsolutne vlasti i nad samim sobom.
U opsežnom profilisanju Džonsona londonski dopisnik vašingtonskog Atlantika nalazi za shodno da povodom njegovih sadašnjih liderskih iskušenja kaže kako je istorija kao bankrot – ide sporo, a onda se sve desi odjednom. Na tako nešto mi liči tekuće vanredno i ubrzano zbijanje mnogih važnih događaja i u svetu i ovde u vrlo kratkom roku. Kao da nagoveštavaju da je, paradoksalno, vreme stešnjenije od potreba. Pa da se svakojake promene uloga i moći nameću kao neizbežne i na nacionalnim i na internacionalnim scenama…