Da se ovdašnja reprezentacija kvalifikovala za vrhunski turnir u Brazilu, opet bismo se ždrali zbog uobičajeno neostvarenih priželjkivanja. Ovako, možemo da se opustimo i prepustimo čarima nadnacionalne neobaveznosti, da među drugima pronađemo svoje nove miljenike, čiji stil (“stil je čovek”) igre nas počasti onim što u njoj ponajviše volimo a sami sebi već poduže ne umemo da priuštimo pošto, kao i u politici, naši izabranici mahom “ne propuštaju šansu da propuste šansu”.
Češće od drugih su nama, južnim Slovenima, ta zadovoljstva transferisali upravo Južnoamerikanci, s kojima smo nekada mogli i da se merimo, čak toliko da su jugoslovenske reprezentativce prozvali “evropski Brazilci”.
Poređenje Balkanaca s Brazilcima koje je onda bilo samo preterano, sada bi bilo besmisleno: em su petostruki fudbalski šampioni sveta, em su izrasli u sedmu po veličini ekonomiju i vrlo važnog aktera na međunarodnoj političkoj sceni. (U međuvremenu, igra koja je zaslužila nadimak “najvažnija sporedna stvar na svetu”, ovde bi mogla da se svede na lokalnu rugalicu – “najpopularnija neuspešna stvar u Srbiji”, bremenitoj i značajnim krizama.)
Poveravanje organizovanja MundijalaBrazilu delovalo je kao idealan izbor, ali kako živimo u vremenima relativizovanja ideala, iskrsle su poprilične nevolje. I domaćin i svetska fudbalska organizacija (FIFA) potreseni su unutrašnjim protestima i preračunavanjima.
Oba, vrlo različita “slučaja”, povezuju dve okolnosti. Osporavanje puteva novca i vremenska podudarnost.
Brazilci se masovno bune zbog “neopravdano visokih troškova” za organizaciju svetskog prvenstva, tvrdeći da je deo lavine milijardi dolara spiskan bespotrebno, i da ga je bilo bolje uložiti u školstvo, zdravstvo i uopšte u povećanje životnog standarda. Demonstracije se nastavljaju i pod geslom “Mundijal za narod” mogle bi da poremete program fudbalskog mundijala.
Uzburkavanje deluje paradoksalno jer je fudbal ozvaničen kao deo nacionalnog identiteta Brazila. Zemlje sa nešto više od 200 miliona duša, koje već 11 i po godina usmerava vladajuća Radnička partija, čija politika levog centra važi za “najnarodskiju” u istoriji južnoameričkog džina.
Novi problemi su posledica raskola između ubrzanog ekonomskog rasta i sporog reformisanja uprave, objašnjavali su mi prijatelji Brazilci. Uvećana srednja klasa traži bržu modernizaciju društva, najniži sloj da se više uvažava glas odozdo, ali i dalje opstaju visoki stepeni birokratizacije, socijalnih razlika, korupcije. Kao i nedovoljnog uključivanja građana u procese odlučivanju, što je jedan od glavnih uzroka tekućih protesta uz parole “Kad ima para za mundijal FIFA, mora da ih bude i za mundijal naroda”, “Hoćemo FIFA kvalitet za naše plate, stanove, bolnice”…
Uloga novca u odlučivanju FIFA je, takođe, pod lupom. Organizacija koja ima više članica nego UN (209:193) optužena je da je Kataru dodelila organizovanje mundijala 2022. zato što je deo njenog članstva podlegao podmićivanju, kao i da nije dovoljno preduzela da spreči nameštanje rezultata utakmica. Sa Zapada stižu i predlozi da se preispita i proces u kome je Rusija izabrana za domaćina svetskog prvenstva 2018.
“Postoje vidljivi i nevidljivi diktatori. Struktura vlasti u svetskom fudbalu je kao u monarhiji. Ona je najtajanstvenije kraljevstvo na svetu”, citira Njujork tajms uticajnog urugvajskog specijalistu Eduarda Galeana, koji je poodavno zamerio zvaničnoj istoriji što zanemaruje značaj fudbala.
“Stil kojim se igra, otkriva jedinstveni profil svake zajednice i podupire njeno pravo da se razlikuje od drugih”, jedna je od Galeanovih poruka. Među njima je i “reci mi kako igraš fudbal pa ću ti reći ko si”. Zgodno uopštavanje podrazumeva neugodne izuzetke.
U višenacionalnom sastavu, Crvena zvezda je 1991. postala evropski i interkontinentalni šampion, da bi se ubrzo potom raspala višenacionalna državna zajednica, čiji je sport predstavljala. Po mojoj prigodnoj teoriji, koju sam već izlagao, do raspada SFRJ je došlo i zato što je širom nje bilo previše sjajnih igrača, od kojih velika većina nije mogla ni da se uvrsti u višenacionalnu reprezentaciju, pa su se razvrstali u više nacionalnih selekcija.
Šalu na stranu, iako je i u njoj pola zbilje. Fudbal je globalizaciju začinio GOLbalizacijom. Svet se drastično podelio na one koji većma daju i one koji uglavnom primaju golove, takoreći na šutere i šutirane.
GOLbalizacija je verovatno bila pomenuta i u razgovorima, koji još nisu bili počeli u vreme pisanja ovog teksta, između premijera Aleksandra Vučića i nemačke kancelarke Angele Merkel. Oboje rukovodilaca su vatreni poklonici nogometa. S tom razlikom, što su njeni ljubimci efikasni šuteri.