Sva je prilika, međutim, da će se i ova zloslutnost izjaloviti kao i nedavno kataklizmično tumačenje kalendara drevnih Maja. Rukovodstvo u Pjongjangu uverava, doduše, da je spremno da povede prvi nuklearni rat u istoriji protiv SAD i Južne Koreje ali je kraj istorije u toj verziji još dalje od obistinjenja nego u svojevremenim preterivanjima Frensisa Fukujame.
Poznavaoci su skloni proceni da je borbenost trećeg izdanka komunističke dinastije Kim ipak u okviru gesla “bolje trgovati nego ratovati” koje je poodavno lansirao singapurski “guru” Li Kvan Ju čijom je primenom pacifička Azija ekonomski procvetala, a Kina izrasla u novu vrstu velesile. Računaju, zapravo, da najnovijim potezima Pjongjang uprkos tvrdnjama da je posvećen principijelnosti a ne prikupljanju finansijske potpore samo nastavlja da praktikuje razrađenu formulu po kojoj mu vojno zaoštravanje donosi ekonomsku dobit, u vidu spoljnih stimulansa za popuštanje zategnutosti, kao i novu dozu priznanja njegovoj političkoj samobitnosti koja sebe izuzima od modernizacije, pa i okolnog prosperiteta.
Nije, naravno, baš sve u toj jednostavnosti. Vrh Severne Koreje kretanja u susedstvu oseća kao pretnju svom pa i opstanku države. Povod za takve slutnje nalazi u čvrstom savezništvu Vašingtona, Tokija i Seula, propraćenom “provokativnim” vojnim manevrima SAD i Južne Koreje.
Sada je, čini se, vanrednu zabrinutost Pjongjanga izazvala i okolnost da su za pooštravanje sankcija, zbog treće nuklearne probe u Savetu bezbednosti UN glasali i Kina i Rusija, u kojima je, više ili manje ali uvek, video svoje zaštitnike. Posebno su ga, izvesno, zabolele kritike koje mu je uputio Peking, upozoravajući “sve strane” da “neće dopustiti ” da se prave problemi na pragu Kine i da “region pa i ceo svet zapadnu u haos zbog sebičnih interesa”.
Zaplet oko Severne Koreje dobija na vanrednom značaju zbog sticaja niza okolnosti koji može da znatno više utiče na njenu i globalnu sudbinu nego ona na njegov kurs. Navodim samo osam detalja iz tog sticaja:
1. Od Amerike i Kine se očekuje da u velikoj meri oblikuju svet u ovom veku pa se ta njihova pretpostavljena važnost delikatno proverava na Korejskom poluostrvu gde one predstavljaju ključne faktore podrške južnom (Vašington) i severnom (Peking) delu.
2. Dve velesile se slažu da se Pjongjang ne uklapa u moderna pravila igre i da treba da im se prilagodi, ali bi Kina želela da to bude postepeno i da se ne prevlada zapadni društveni model, koji ona dozirano primenjuje u vidu “jedna zemlja dva sistema” (pod šta se podvodi i Tajvan, koji funkcioniše kao da je samostalna država).
3. Zanimljivo je, takođe, da Amerika jača savezništva u kineskom dok Kina širi partnerstva u američkom strateškom dvorištu.
4. U međuvremenu su se dve velesile ekonomski prožele toliko da ih nazivaju “ekonomski sijamski blizanci”, Kimerika, Grupa 2, pa se pretpostavlja da im, zasad, ništa nije važnije od održavanja takvog tandemiziranja.
5. Amerika je pre 15 meseci proglasila zaokret prioritetnog angažmana od Atlantika (gde održava tradicionalna savezništvo) ka Pacifiku, što Kina doživljava kao pokušaj da “sila u opadanju” prikoči nju kao “silu u uzletu”.
6. Pojačano stremljenje ka Pacifiku pokazuje i Rusija, koja je s Kinom u “šangajskoj petorci” i grupi BRIKS (još Brazil, Indija i Južnoafrička Republika) čija retorika pretenduje na preuređivanje sveta shodno njihovom rastućem značaju.
7. Nadležne agencije saopštavaju da se Daleki istok sve više naoružava, u iščekivanju da vidi šta sve može da donese prebacivanje ekonomskog i strateškog težišta na Pacifik.
8. Regionalni sporovi rastu oko “isturenih tačaka” kao što su nedovoljno precizno raspodeljena ostrva, zbog kojih je Kina u preganjanjima s Japanom, Vijetnamom, Filipinima i još nekoliko zemalja koje prednost daju vezama sa SAD.
Niz analitičara, među kojima i bivši australijski premijer Kevin Rad, sugeriše da Pacifik postaje “bure baruta”, preuzimajući taj nadimak od Balkana, kao sinonima za kobno preplitanje unutrašnjih preosetljivosti i spoljnih neosetljivosti. Primećuje se, pri tom, i bitna razlika: Daleki istok potvrđuje pravilo da s naglim prilivom kapitala u jedan deo sveta, u njemu rastu i potrebe za većom pojedinačnom bezbednošću a time i izgledi za izbijanje sukoba. Ovde je, pak, rat izbio po prestanku priliva kapitala koji nas je održavao u miru, u skladu s neproglašenim pravilom “bolje trgovati nego ratovati”.
Kim Džong UN je u prilici da sa svojim timom iskombinuje ta iskustva. Da ne zarati ni zato što nema novca za podmirenje svakodnevnih nacionalnih potreba ni zato što kapital cveta oko njegove zemlje. A pogotovu zato što u najavljenom ratu može samo da bude među gubitnicima…