Vladimir Putin se nije libio da uzrok nađe u američkoj pogrešnoj politici na Bliskom istoku, a sklon mu komentator dosoljava da je Vašington tamo potpalio vatru pošto nije došao do brzih rezultata u njenom raspirivanju u Ukrajini. Džo Bajden se, pak, dosetio da Putin i Hamas slično zastranjuju, jer su zapeli da razore susedne države i čak im negiraju pravo na postojanje.
Globalno je pojačan i raskol između levice i desnice na Zapadu. Uz nategnuto pojednostavljivanje, levici se prebacuje da pokazuje previše razumevanja za Hamas, a desnici da je bespogovorno na strani Izraela, iako ta polemika može da liči na sudski spor sa obaveznim učešćem tužioca i branioca.
Većina analitičara se pribojava izbijanja novih sukoba, bar po regionu. I dok se širi zebnja od širenja aktuelnog konflikta, pod naletom vesti s bojišta u zasenku je ostala gotovo nepregledna linija bolnih dodira mnogih nacija iste veroispovesti. Dugačak je lanac sukoba na islamskim teritorijama, spolja i iznutra.
Čak 60 odsto konflikata u sadašnjem svetu plamte u muslimanskim zemljama – izračunao je pre tri i po godina portparol turskog predsednika Ibrahim Kalin. Obrazložio je da se do takve situacije došlo zbog „ratova preko posrednika“ (za koje se, po pravilu optužuju velike, a sve češće i regionalne, sile), kao i zbog grešaka domaćih lidera i nedostajućeg jedinstva među njima. Otad se najviše promenila Kalinova karijera, jer ga je Redžep Taip Erdogan postavio za šefa obaveštajne službe.
Stradanja muslimana, u sukobima sa stranim silama, ili unutar sopstvenih država, protežu se, praktično, od proširenog Bliskog do Dalekog istoka. Posle zapadnog pustošnog svrgavanja Moamera el Gadafija, Libija je zapala u građanski rat, u koji su se umešale Rusija i Turska, da bi sada faktički bila podeljena između dve vlade. Liban je, pak, u hroničnom kriziranju, od početka međusobnog obračunavanja šiita, sunita, uz pojačani uticaj Irana i svojevremenu delimičnu vojnu kontrolu Sirijaca.
A u Siriji nema mira, u svestranim unutrašnjim sukobima, uz produženo učešće Rusije, SAD i Turske koja napada kurdsku gerilu i u Iraku, a koji još nastoji da uskladi sada vladajuće šiite i sunite koji su bili deo vlasti Sadama Huseina, zbačenog neopravdanom invazijom zapadne koalicije, na čelu sa SAD. Posle povlačenja Amerikanaca, Avganistanom su ponovo zavladali talibani, koji uništavaju sve što im se učini odstupanjem od njihovog rigidnog kursa. U susedstvu im je i potencijalno najopasniji sukob između Indije i Pakistana, dve nuklearne sile koje su to naoružanje i napravile u zazoru jedne od druge.
Uz učešće Saudijaca i podršku Iranaca, dugotrajni rat između lokalnih sunita i šiita je opustošio Jemen. S druge strane Crvenog mora ne prestaju sukobi u Somaliji i Sudanu. Suprotstavljene oružane snage rastaču i Niger i Mali. Na pojedinim islamskim teritorijama u Africi, oružano deluju i Al Kaida i ruski Vagner.
U međuvremenu je Azerbejdžan proterao Jermene iz njihove „otpadničke“ enklave Nagorno Karabah, dok su vojne vlasti Mjanmara prognale pripadnike muslimanske manjine Rohinja. Podalje, Kina je, i iz komesarijata UN, optužena za primenu drakonskih nehumanih mera protiv muslimanske manjine, u nestabilnoj provinciji Sinđijang. A Rusija je svojevremeno ugušila pobune u njenim muslimanskim oblastima, kao što je Čečenija.
Na zapadnom Balkanu, pak, opstaju trvenja, zaostala iz ratova 1990-ih. Najveći problem je i dalje Kosovo, gde veliku većinu čine Albanci, takođe muslimani, koji su jednostrano proglasili nezavisnost, što Srbija ne priznaje. U BiH Srbi prete ocepljenjem, navodno kao vid kontriranja nedokazanim „pokušajima da se stvori muslimanska država“.
Rat u Gazi povećao je strahove muslimana da se oživljava islamofobija, u olakom poistovećivanju cele te veroispovesti s terorističkim aktima njenih malobrojnih pripadnika. U pojedinim evropskim zemljama se istovremeno povećavaju i mere zaštite jevrejske dijaspore, u strahu da bi mogli da budu meta islamskih ekstremista.
Pomni istraživači ističu da su sukobi na islamskim teritorijama češći nego u drugim delovima sveta zbog bar šest razloga. Prvo, zbog posledica dugih kolonizacija. Drugo, zbog stalnog uplitanja velikih sila. Treće, zbog globalne jagme za obiljem njihovih sirovina, naročito nafte. Četvrto, zbog tamošnjih sistema, nefunkcionalnih institucija i u odomaćenim autokratijama i u eksperimentima s demokratijom. Peto, zbog neusklađenih odnosa sa raznolikom okolinom, ko god da je za to kriv. I šesto, zbog nedovoljnog prepoznavanja njihovog realnog mesta u svetu i sveta u njima.
U svakom slučaju, vreme je da se prekine njihov, takoreći globalni lanac sukoba. Za to je neophodna i promena u pristupu celokupne međunarodne zajednice – da se odrekne proksi ratova i da se liši evidentnih predrasuda prema muslimanima, a oni da prestanu da prete da će Izrael baciti u more i da se potrude da postanu deo međunarodnih rešenja, a ne deo problema.
Dakle, neophodne su, koliko god bile teško ostvarive, hitne i konkretne akcije za mir. Budu li bar delimično uspešne, raspršiće se uverenja da se svetom grade bezizlazi. Jer, ako bi se normalizovali odnosi između muslimana i Jevreja na Bliskom istoku, niko više nigde, valjda ne bi mogao da kaže kako ima bilo kakav nerešiv izazov.
Glosa: Dugačak lanac sukoba na islamskim teritorijama, spolja i iznutra