Osvojili su prestonicu brže nego što ih je pre 20 godina iz nje isterala koalicija predvođena Amerikom.
Prodor iz provincije u Kabul trajao im je samo tri dana, dok je najvećoj sili bilo potrebno čak 37 dana da ih iz njega istera pre bezmalo 20 godina. U oba slučaja glavni grad je pao bez neposredne borbe, gotovo u cezarovskom stilu “dođoh, videh, pobedih”, što je zanimljiva koincidencija, tim pre što su takvi “lagodni” ishodi doprineli i rastu nelagodnosti po svetu.
Ujedno su i simbol zapleta da sve što je prošlo nije i otišlo, slično ovdašnjoj abrakadabri da nam autokratska sadašnjica liči na reprizu jada iz 1990-ih. Start tekuće, treće decenije ovog veka na globalnoj sceni nas je u Avganistanu vratio na njegovu prvu dekadu.
Onda, s jeseni 2001. Amerika je sa saveznicima invazijom oterala talibane s vlasti, smatrajući ih saučesnicima terorističkih udara Al Kaide na Njujork i Vašington u kojima je poginulo oko 3.000 ljudi. Da bi sada svojevoljno, bez oružanog sukoba, dotičnim talibanima vratila vlast u Avganistanu.
Takav se preokret, u vidu dvostrukog strateškog “bumeranga”, ne pamti. Sve se politički vratilo na staro, kao da u nastojanju za novo i nešto bolje nije stradalo oko 100.000 ljudi i utrošeno više od hiljadu milijardi dolara.
Potresne scene iz Kabula, gde ginu i ljudi koji padaju s krila i točkova aviona, dok uzleće s beguncima od povratka na staro, uzbudile su globalnu publiku gotovo kao obznanjivanje pandemije. Kako je moguće da i najveća sila i višestruko nadmoćnije oružane snage u Avganistanu pokleknu pred naletom muslimanskih ekstremista, znatno slabije naoružanih i sa ideologijom koja se smatra nazadnom u većini čovečanstva – pitanje je bez, zasad, pouzdanog odgovora.
Najatraktivniji je aforizam prema kojem se poklič “Amerika se vratila”, kojim je Džo Bajden razgalio pristalice globalne kooperacije, premetnuo u – Amerika se zaista vratila, ali kući, iz neuspelog eksperimenta u Avganistanu. Već su se pojavila i poređenja s njenim poražavajućim odlaskom s vijetnamskog fronta sredinom 1970-ih. Ali…
Ali oprez. I onda joj je prorican krah na međunarodnoj sceni, ali su se raspali njeni glavni rivali, SSSR i Varšavski pakt, protiv kojih je pridobila i komunističku Kinu čiji je uspon od tada vrtoglav. Čak toliko da je sada Americi glavni cilj da obuzda tog “nasrtljivca” i da zbog toga, ako treba, “smanji doživljaj” oko drugih izazova, među kojima je i Avganistan.
U novonastaloj situaciji niko u svetu nema reči hvale ni za Ameriku ni za talibane. Najvećoj sili se prebacuje što se obrukala načinom na koji se povlači iz Avganistana, a od talibana se očekuje, kao što je jednoglasno zahtevao Savet bezbednosti UN, da više nikad ne budu utočište terorista, da u budućoj vladi budu i žene (tradicionalno potcenjivane) i uspostave ustrojstvo s kompletnim poštovanjem ljudskih prava u višenacionalnom poretku.
Dok je ovaj tekst išao u štampu Avganistan je imao status države bez legalne vlasti. Nisam primetio da je iko bitan zvanično i nedvosmisleno priznao pučističke talibane za vladare.
Na meti oštrih kritika je i lično Bajden. Zamera mu se što je kao vrhovni komandant “uprskao stvar” i posle nepredvidljivog i narcisoidnog Donalda Trampa, i sam povećao sumnje u sposobnost SAD da predvodi svetske poslove. Kad nije umeo da organizuje ni uredan izlaz iz Avganistana, kako mu verovati da može da uredi izlaz iz globalne krize poverenja – pridikuju mu ne samo američki opozicionari nego, mada diskretno, i spoljni saveznici. Evropljanima je to, reklo bi se, još jedan podsticaj za izgradnju “strateške autonomnosti”, uz vanredne povode za sprečavanje novog imigracionog talasa.
Kini i Rusiji odgovara ovakav razvoj događaja, ali zadržavaju oprezan stav. I jedna i druga imaju “islamske izazove”, pa ne bi da im ih osokoljeni talibani povećavaju. Peking je precizirao da je pojačao straže na uskom dodiru sa Avganistanom i u neposrednom kontaktu s talibanima izdejstvovao njihovo obećanje da neće podržavati Ujgure u Sinđijangu, a da će zauzvrat biti prikopčani za “novi put svile”.
Hroničari podsećaju da je i Tramp imao aranžman s talibanima. Utanačio je da se oni manu podrške teroristima, a da će on ubrzano povući trupe iz Avganistana. Izgleda da se Bajden nadovezao na tu priču, pogotovo što anketirani ubedljivom većinom pokazuju da im je dosta “ratova za podmirivanje tuđih cehova”.
Ne prija mu, svakako, krilatica da je sadašnja primopredaja vlasti u Kabulu protekla jednostavnije nego posle ovogodišnjih izbora u SAD. Pa i nego kad su Sovjeti napuštali okupirani Avganistan (1989) mada ga teši da je to bio uvod u raspad SSSR.
Najviše je sada rasprava u potrazi za odgovorom na pitanje – zašto je avganistanska vojska kapitulirala, takoreći, bez borbe, sa čijom je žestinom Bajden računao da bi se njegove i savezničke trupe spokojno povukle? Najubedljivijim mi se čine dva tumačenja. Prvo, da je avganistanska vlast, koju su praktično instalirali Amerikanci, shvatila da nema šta da traži ako se oni povuku. I drugo, da je onda prevladao dogovor između odlazećeg funkcionera i nadirućih talibana, kako sugeriše analitičar u vašingtonskom Politiku, prema kojem će vlast biti prepuštena ako joj se obeća da neće biti izložena osveti.
Ništa od svega što se sada događa u Avganistanu nije preporučljivo drugima. On je žrtva loših politika i iznutra i spolja, kao Jugoslavija 1990-ih, čije repriziranje niko sebi ne želi…