Takvim ih bar doživljava veći deo sveta. Na oba prostora su sahranjivane imperije (ovde u Prvom svetskom ratu, a tamo i pre) da bi ipak ostale magnet, aktuelno naročito Avganistan, za imperijalne pretenzije izmenjenih aktera.
Sada pak izgleda da je siromašni, a nesavladivi Avganistan dobio čak status pandemije u kojoj su se prošlost, savremenost i budućnost celog sveta zavrteli oko njegove sudbine, gotovo kao u biblijskom duelu u kojem je David pobedio Golijata. Pritom se haos u povlačenju Amerikanaca i saradnika iz Kabula poredi i s njihovom bežanijom iz Sajgona pre 46 godina i s povlačenjem ruskih trupa iz Avganistana 1988.
Oba poređenja zaslužuju oprez u prosuđivanju. Kad su Amerikanci napuštali Vijetnam proricao im se kraj u dominaciji svetskim poslovima, ali je 14 godina kasnije – pao Berlinski zid, da bi se potom raspali i sovjetski blok i sam SSSR. Uvod u taj raspad bio je poraz moskovskih trupa u Avganistanu, čemu je posredno, a prilično kumovao Vašington, da bi se danas Amerikanci povlačili pred gerilom koju su pomagali da bi odande isterivali Sovjete – što je bio jedan od uvoda u slom komunističke imperije – a potom i nju oterali s vlasti u Kabulu, koju im ovih dana prepuštaju.
Kako su iz Avganistana – zadržimo se na novijoj istoriji – prethodno izbačeni i britanski osvajači, on se ustoličio kao krunski dokaz da su strane intervencije za preuređivanje unutrašnjih sistema osuđene, u krajnjoj liniji, na izjalovljivanje proklamovanih ciljeva. Pogotovo u ovim vremenima promenljivih prioriteta.
Povodom Avganistana poteglo se i pitanje nisu li tamošnji lomovi uvod u rastakanje zapadnog savezništva, kao što su svojevremeno bili i jedan od okidača za raspad Istočnog bloka? Ne slutim mogućnost takvog ishoda.
Gomilaju se neskladi na Zapadu, ali mislim da nisu dovoljni za rashodovanje dosad najuspešnije strateške alijanse, pred kojom je i veliki kineski izazov. Mnogo delikatniji od hladnoratovskog sa SSSR jer se ispostavlja kao ekonomski konkurentno rivalstvo i osporavanje dugo važećeg postulata da je prosperitet isključivo produžetak demokratije tržišnim sredstvima.
Kada se analizira povlačenje Zapada iz Avganistana treba imati u vidu dve stvari. Prvo, da je ono najavljivano poodavno. Zvanično ga je nagovestio Barak Obama 2014, da bi ga Donald Tramp ugovorio 2019, a onda i pomeranjem rokova, napred-nazad, realizovao Džo Bajden, i on bez dovoljno konsultacija sa saveznicima, ali u skladu s većinskim mnjenjem zemljaka. I drugo, njemu se, stoga, mahom ne prebacuje povlačenje iz Avganistana nego konfuzni, pa i za velesilu ponižavajući način na koji se ono ostvaruje.
Vašington ima razloga za preispitivanje učinka na spoljnom planu. Malo gde su njegovi pritisci, ili priželjkivanja za promenu tuđeg režima dali poželjne mu rezultate. Ni u Pekingu, ni u Moskvi, ni u Teheranu, ni u Pjongjangu, ni u Havani, ni u Karakasu, ni u Damasku, kao ni rasplitanja u Iraku, Libiji i Haitiju, nisu poslužili projektovanoj stabilizaciji prilika i sistemskoj modernizaciji.
Najmasovnije spoljno tumbanje tuđih unutrašnjih sistema dogodilo se posle Drugog svetskog rata, kada je kao sila pobednica SSSR pod svoju diktaturu podveo istok Evrope i Berlina. Sve to je Moskva izgubila, ali u poslednje vreme širi svoju sferu uticaja – amputirala je deo Ukrajine, a praktično i delove Gruzije, ušančila se u Siriji i nutka model “neliberalne demokratije”.
Sada nadire i, još autokratskija, Kina. Projektom novog Puta svile “grli” velika prostranstva, pa i delove Evropske unije, a i Avganistanu nudi taj priključak kao mogućnost da on s talibanima ne zapadne u ekonomsko beznađe…
Od pokušaja da se spolja promene unutrašnja uređenja danas izgleda važnije da se unutrašnja uređenja prilagode izmenjenim spoljnim okolnostima. Pojedini analitičari, među kojima ekonomista i još jednom savetnik generalnog sekretara UN Džefri Saks, preporučuju isti recept za Avganistan kao i za koronavirus i za klimatske promene – da se sve sile ujedine kako bi se izdejstvovala vajda za celo čovečanstvo.
Pritom bi obavezno trebalo izbeći sejanje lažnih izveštaja o realnom stanju stvari. Iz odlomka ekspertske knjige “Avganistanski papiri: tajna istorija rata”, koji je objavio Vašington post, proizlazi da je do sadašnje američke blamaže u Kabulu došlo i zbog zvaničnog sejanja lažnog optimizma iako su raporti nadležnih s terena još 2007. upozoravali da je poraz neizbežan.
Falsifikovanje stvarnosti dođe po svoje. U tome je Balkan sada među šampionima, dok i ovde realnost ne dođe po svoje. Kao pre neki dan kad se ispostavilo da nas đubre koje se odlagalo u Vinči da bismo živeli čistije, zapravo, guši.
Tako je bivalo i u Avganistanu, sve što je odbacivano kao štetno, spolja ili iznutra, vraćalo se – čak i na vlast. Kao pre nekog vremena i ovde…