Banu nam strah više: kad je mogao da bude upucan bivši predsednik i kandidat za novog predsednika SAD, moglo bi da se kaže da niko i nigde više ne može da se oseća bezbedno. Ali, bilo bi to preterivanje, reći ćete, jer je atentatorov hitac samo okrznuo uvo Donalda Trampa, što je dokaz da na svetu i dalje postoji zaista veliki višak sreće, iako se neštedimice proćerdava.
Trampu su pripala čak dva njena sledovanja. Osim što ga je preživeo, neuspeli pokušaj ubistva mu je, po nalazu većine poznavalaca, povećao šanse da na predstojećim izborima pobedi aktuelnog šefa Bele kuće Džoa Bajdena. Pristalice ga već veličaju kao maltene svetog mučenika, lidera kome ni metak ništa ne može, a kamoli prilično rasejani rival, koji je nedavno pobrkao imena Zelenskog i Putina, svoje potpredsednice Kamale Haris i Trampa.
Hroničari, međutim, podsećaju da je, 1981. znatno teže ranjenom ondašnjem predsedniku Ronaldu Reganu, preživljeni atentat doneo samo privremeni rast rejtinga. A i dotični je osim sreće imao i veštine koje Trampu nedostaju, tako da je za razliku od njega, osvojio dva uzastopna mandata.
Napadi na političare nisu retkost u svetu, pogotovo ne u Americi. Čak četiri predsednika su joj ubijena, poslednji Džon Kenedi 1963. U trci za šefa države je 1968. ubijen i njegov brat Robert, a porodično prokletstvo treba da prekine sada sin mu Robert Mlađi. Bajden je, za svaki slučaj, upravo naložio da se ovom izdanku Kenedijevih dodeli pojačano obezbeđenje, dok bi Tramp da tog trećeg učesnika maratona ka Beloj kući, nekako stavi pod svoje skute.
Situacija je najvećoj velesili je, međutim, rekordno polarizovana, gotovo kao i odnosi na uzavreloj međunarodnoj sceni. Svet danas opterećuju tri velika rata: Rusija protiv Ukrajine, Izrael protiv Palestine i Amerika protiv same sebe, ocenio je konsultant za političke rizike Ijan Bremer. On je, nedavno, unutrašnja američka zaoštravanja stavio na vrh tabele od deset najvećih rizika po svet u ovoj godini. Iznad tekuća dva velika rata, zloupotreba veštačke inteligencije, nadmetanja s Kinom, borbe za kritične minerale (u koje spada i litijum, opaska pisca ovog teksta), sužavanja prostora za greške na minimum…
A prostor za greške, nikad veći. Pokazalo se to i kad su, pre razjašnjenja motiva atentatora, američki republikanci krenuli da za atentat na Trampa okrivljuju kampanje vlasti i medija protiv njega, a uzvraća im se da su baš on i oni atmosferu maksimalno zagadili mržnjom i pravdali nasilje kojim je u januaru 2021. pokušano sprečavanje izbornog pobednika, Bajdena, da preuzme kormilo države.
Dogurali su i dotle da demokrate ocrnjuju trampiste kao fašiste, a oni bajdenovce kao komuniste. Kao da je zavladao unutrašnji hladni rat u demokratiji koja je bitno doprinela padu obe te diktature, čijim se nazivima sada uzajamno etiketiraju, zastrašujući i sugrađane i svet.
„Borba“, kako je klicao Tramp posle atentata, u stvarnosti je premašila demokratske običaje. Pa londonski Fajnenšel tajms upozorava da je kucnuo čas da se prestane s podrivanjem slobode govora i političke tolerancije, a da se ne podleže rastu dezinformacija na društvenim mrežama. Posebno, da se obuzda međupartijsko omalovažavanje, jer zajedno s pobrojanim zastranjivanjima, podstiče na nasilje, koje je do dosad najvišeg nivoa doprlo atentatom na predsedničkog kandidata.
Sve to zahteva izuzetnost kojom se Amerika samodefiniše. Ali izuzetnost u ovim prilikama zahtevaju preciznost i raznovrstan repertoar kakve je Alkaras pokazao u finalu Vimbldona, kao i pružanje prave šanse nadarenoj mladosti, u razrađenom kolektivnom duhu, s kojima je Španija osvojila fudbalski Euro 2024.
Ali, kao da Americi nedostaju takvi asovi u politici. Uticajni Farid Zakarija kaže da je putujući po svetu čuo mnoge pohvale njenim dostignućima u ekonomiji i tehnologiji, uz primedbu da joj je politika u tako lošem stanju da prosto parališe zemlju.
Kao da je zavladala oskudica uverljive političke ponude. Ankete pokazuju da ni Bajden ni Tramp ne uživaju podršku većine sunarodnika, pa da i stoga njih 60 odsto ne veruje da će izbori iznedriti rešenja za osnovne probleme nacije.
Na našem tlu se ispoljilo jedno zabrinjavajuće usličnjavanje sa Amerikom. Visoki funkcioneri nastoje da pokažu kako se i ovde umnožavaju uslovi za atentat na predsednika, što je akt koji nam je gromoglasno najavljivan više puta, a da se nikad nije ni pomolio u stvarnosti, u vidu otkrivene i sprečene zavere, hapšenja njenih aktera. Otud su blogeri i razaslali dosetku: „U atentatu na Vučića, lakše je ranjen Tramp“.
Uprkos svemu analiziranom, ne treba brinuti za Ameriku. Ona će, kako reče Vinston Čerčil, uvek uraditi pravu stvar, nakon što pokuša sve ostalo.
Za Srbiju, pak, važi izreka da nikad ne propusti šansu da propusti šansu. Ovdašnji lider je dva puta uzastopce propustio šansu da tipuje na pobednika predsedničkih izbora u SAD. Sada opet navija za Trampa i računa da će ga najzad poslužiti sreća, kao i njega kad je, kako kažu, začudo preživeo atentat.