Pridružio se izraelskom bombardovanju iranskih nuklearnih pogona, a kad je Teheran uzvratio, operaciju je završio tako što je naknadno anestezirao obe te strane, pa i sebe, izdejstvovavši opšti prekid vatre. Da tako zaborave pretrpljene bolove i padnu u san o njemu kao svemoćnom mirotvorcu.
Ali, dok je ovaj tekst išao u štampu, anestetici još nisu počeli da deluju, međusobna bombardovanja su nastavljena. Pa je on iz Haga, gde učestvuje na NATO samitu, morao da izgrdi i jedne i druge, uz ostalo i zato što njemu lično krnje oreol efikasnog garanta mira.
Za sve i svuda bi bilo, nesumnjivo, dugo priželjkivano dobro da te dve bliskoistočne sile prestanu da se sukobljavaju i da se potrude da postanu faktor stabilnosti u eksplozivnom regionu. Ali, za to je potrebno da se ispune bar dva uslova – da Iran prestane da poziva i mobiliše na uništenje države Izrael i da Izrael prestane da negira postojanje Palestine kao države. (Od 193 članice UN, državnost Izraela je priznalo njih 164 a Palestine 147).
Do napada na Iran je došlo u vreme kad su mu pozicije na Bliskom istoku oslabljene. Izrael mu je u velikoj meri „neutralisao“ Hamas u Gazi i libanski Hezbolah, koje je koristio kao „isturene pesnice“ protiv jevrejske države. U Siriji je prethodno smenjen njegov saveznik Bašar al Asad. A Amerikanci u Jemenu raketiraju uporišta takođe proiranskih Huta, čiji su projektili dopirali do Izraela.
Iran je, u međuvremenu, nastojao da međunarodni položaj ojača nasuprot sankcijama Amerike. Prošle godine se učlanio u BRIKS, koji bi da konkuriše dominaciji Zapada, naročito SAD. Rusiji je, na primer, isporučivao dronove za invaziju na Ukrajinu, a Kini je postao jedan od glavnih isporučilaca nafte.
Peking je, ujedno, isposlovao obnovu odnosa Irana i Saudijske Arabije, što je Amerika ocenila kao još jedno osporavanje svog autoriteta na Bliskom istoku, koji je povratila bombardovanjem Irana. Gotovo istovremeno je inicijativu Džoa Bajdena za normalizaciju veza Saudijske Arabije i Izraela, Iran doživeo kao ugrožavanje svojih interesa u borbi protiv okupacije Palestine, što je, najverovatnije, inspirisalo palestinski Hamas za upad i krvoproliće u Izraelu, koji potom masakrira Gazu.
Da bi nedavno izraelsko-iranski rat odložio inicijativu Francuske, pa i Britanije, da budu prve zapadne stalne članice Saveta bezbednosti UN koje će priznati Palestinu. Podele oko Bliskog istoka uzele su maha po svetu, posebno u SAD gde je Trampova administracija počela da ukida subvencije univerzitetima, među kojima i čuvenom Harvardu, zato što „podležu antisemitizmu i levičarenju“.
Konfuzija na Bliskom istoku je do nedavno bila sagledavana uglavnom kao posledica rivalizovanja velikih sila oko njegovog energetskog bogatstva, uz podsticanje sukoba među tamošnjim muslimanima. Optika se donekle promenila kad su 2001. atentati Al Kaide na Njujork i Vašington naveli Ameriku da proglasi globalni rat protiv terorizma, čija su zastranjivanja dodatno i iznutra destabilizovala prošireni Bliski istok.
Lokalne diktature i kleptokratije su, takođe, povećale masu izbeglica i migranata do nivoa političkih faktora u zemljama u koje su dospeli. Ispostavili su se kao nova sila, jer su njihovim brojem nezadovoljni domaćini na Zapadu, počeli sve više da podržavaju antiimigrantsku desnicu. Dobrim delom su na tom talasu menjani odnosi snaga u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Holandiji. A bitno je doprineo i povratku Trampa u Belu kuću, odakle je naložio hitnu deportaciju ilegalnih imigranata, mahom iz Latinske Amerike, uz restrikcije za ulazak iz mnogih zemalja, među kojima se našao već sankcionisani Iran, uz Avganistan, Libiju, Jemen, Sudan…
Taj vihor zahvatio je i Srbiju. Na listi je zemalja, u koje bi Tramp, da izvozi migrante – kako je javio Blumberg – kad ne može da ih vrati tamo odakle su došli. Valjda ga je impresionirao razgovor prošlog novembra sa ovdašnjim predsednikom koji mu se pohvalio da u Srbiji uživa veću podršku nego igde u Evropi, pa kad je tako neka podršku izrazi i primanjem lica koje Amerika izbacuje.
Uz to je i Aleksandar Vučić primoran da primenjuje anestezije posle strateških operacija. Izjavio je da više nikome neće izvoziti oružje, jer su mu Evropljani, a verovatno i neki s Bliskog istoka, natrljali nos što je ono dopiralo do Izraela koji pustoši Gazu, a Rusi što se nalazi i u rukama branilaca Ukrajine. Ali, kajanje nije dovoljno.
Sva je prilika da mu ništa u tim sferama nisu zamerali – Amerikanci. A sad bi baš oni mogli da mu prebace što više neće, bar na rečima, da snabdeva arsenal Bibija Netanjahua, njihovog istrajnog saveznika.
U opsesiji da se domogne Nobelove nagrade za mir, Tramp je opet pomenuo da je „sprečio novi rat između Srbije i Kosova“. Tako je protumačio dokument kojim je privoleo srpskog predsednika da u Beloj kući, pre pet leta, potpiše dokument kojim je Izrael priznao Kosovo, a Srbija se obavezala da otvori ambasadu u Jerusalimu. Iako je tri godine pre toga, u UN glasala, s većinom članica, protiv Trampove inicijative da taj grad bude ozvaničen za prestonicu Izraela.
Sedeći na četiri stolice, ovdašnji predsednik se upustio u toliko operacija da mu ponestaju anestetici kojima bi da na sve četiri strane „uspava“ nezadovoljne što nije samo na njihovoj šamlici. A kod kuće, studenti su ga uzdrmali budilicom „Vostani Serbie davno si zaspala, sad se probudi“. Pod anestezijom je, reklo bi se, još samo vlast.
Glosa: Patentiran novi model u strateškoj hirurgiji