Iznebuha su, protiv svoje volje, od nevoljnika prekomponovani u aktere, doduše u vidu monete za potkusurivanje, od kojih zavise rat i mir u svetu.
Do vrhunskog paradoksa se doguralo u Americi. Međustranačka polarizacija izvitoperila se toliko da su u istu ravan stavljeni nastavak pomoći Ukrajini protiv ruske agresije i status migranata. Drugim rečima: ishod na najvećem ratištu današnjice s potencijalom da dodatno uzdrma svetski poredak, naspram unutrašnjeg neslaganja oko doza priliva pečalbara i izbeglica.
Rasplet je još bio neizvestan dok je ovaj tekst išao u štampu, ali je već bilo prilično jasno da je Amerika ovakvim vaganjem dvostruko naudila sama sebi. Prvo, sopstvenom prestižu nepokolebljivog glavnog aktera na međunarodnoj sceni sa sve više frontova, a onda i nacionalnom identitetu, proizišlom upravo iz masovnih imigracija.
Do kontraproduktivnosti je došlo zbog protivljenja opozicionih republikanaca predlozima predsednika Džoa Bajdena. On je od parlamenta zatražio da odobri novu tranšu pomoći Ukrajini, vrednu stotinak milijardi dolara, kao i reformu režima za imigrante, uz skidanje žičane ograde na granici s Meksikom.
Tome se najžešće suprotstavio Teksas, zabranjujući čak pristup federalnim trupama i podstakao preuveličavanja razmirica kao najave neke vrste građanskog rata. Podršku mu je odmah dao bivši predsednik i sadašnji učesnik u trci za mesto šefa države Donald Tramp, koji je pretprošle izbore dobrim delom dobio insistiranjem na zaoštravanju kursa prema imigraciji i na tome istrajava.
Usijavanju atmosfere doprinosi i zamajavanje da je vreme za Teksit, po ugledu na Bregzit. Njuzvikov analitičar ipak tu okolnost sagledava kao „veliku ironiju“ jer se pokazuje da je „jedina snaga koja može da sruši Ameriku, kao najmoćniji politički entitet u ljudskoj istoriji, upravo ona sama“. A što se ispoljava u predizbornom cenkanju oko tretmana migranata i pomoći odbrani Ukrajine.
Migranti su, u međuvremenu, izrasli u alternativnu, nevladinu, globalnu silu. Slabe poretke koje napuštaju, a jačaju političke pa i glasačke podele tamo gde dolaze.
Povodom njihovih „najezdi“, podrška je opala tradicionalnim, konzervativnim partijama, a povećana krajnjoj desnici i antiimigrantskim populistima, konstatuju autori u Fajnenšel tajmsu. Pa navode gibanja u Francuskoj, Italiji, Holandiji, Švedskoj i Švajcarskoj.
Većina analitičara ističe, pak, da bi bez imigranata mnoge razvijene zemlje zapale u krizu. Samo EU su potrebni milioni radnika iz inostranstva, pošto im kod kuće nedostaju. Neizbežna je globalna razmena između zemalja koje imaju višak radnih mesta a manjak ljudstva i onih kod kojih je situacija obrnuta.
Učestali incidenti prečesto se tumače kao „sukob civilizacija“. A, po pravilu, reč je o sukobima nezadovoljnika koje se nadmeću da dokažu ko je veća žrtva vladajuće politike, zasnovane na insistiranju da je za sve kriv neko drugi, pogotovo ako je i „drugačiji“.
Zabrinjava, ipak, rast neonacista, koji bi da se masama, prezasićenih zanemarivanjem u rokadama klasičnih stranaka, predstave kao nosioci noviteta, iako oživljavaju mračnu prošlost. Koliko god takva propaganda izgledala uzaludna, demokratske snage ipak treba da kod sebe pronađu mane uz koje je došlo do vaskrsa njima suprotstavljenih, anticivilizacijskih ideologija.
Pomna istraživanja sugerišu da smo svi pomalo migranti, bar potomci svakojakih dođoša, iseljenika, doseljenika. Ili, kako je slavni Horhe Luis Borhes govorio za svoje sunarodnike: „Argentinac je Italijan koji govori španski, misli francuski i želi da bude Englez“ i svoju zemlju doživljava kao „evropsko ostrvo“ na američkom kontinentu.
Govorio je i da svako ima pravo na intimnu domovinu. Među stotinama miliona koji su to pravo iskoristili, nalaze se i naše gore listovi. Ne bi bilo slave ni Tesle ni Pupina, kao ni Đokovića i Jokića, niti našeg kićenja njihovim lovorikama, da na oni vreme nisu otperjali u svet.
Uostalom, stotine hiljada naših ljudi su ušli, pa i nastanili se i afirmisali u Evropskoj uniji, dok se država ne trudi da ih sledi. Više je usavršavala masovno premeštanje podanika, kako bi lažnim legitimisanjem sprečili eventualnu promenu vlasti, koja umišlja da najkraći put do Brisela vodi preko Moskve i Pekinga.
Ako je tačna izreka da se uspešnost zemalja meri po tome koliko ljudi želi da u nju dođe a koliko da iz nje ode, Srbija je na začelju prvog a pri vrhu drugog kriterijuma. Da bi se nezavidan bilans ublažio dobro će nam doći migranti s raznih strana sveta. Da kao alternativna sila poboljšaju našu demografiju. Istanjenu iseljavanjem naših čova iz autokratije u demokratije, koje su izabrali za intimne domovine.