Ovako: odavde zavodimo sankcije Rusiji, ona uzvraća odricanjem od veta na ulazak Kosova u UN uz trampu za zapadno priznanje aneksije Krima, a svim tim se otklanjaju prepreke i za pridruživanje Srbije Evropskoj uniji i za okončanje rata u Ukrajini s njegovim apokaliptičnim potencijalima…
Primetivši da mu sledi podsmeh, brzo se pozvao na političke lidere. Uvalili su nas u doba u kojem se bitne prognoze brže i istrajnije izjalovljavaju nego što se ostvaruju, pa sam samo hteo da vidim da li se svojim predlogom uklapam u vladajući kurs, od vizija ka iluzijama, obrazložio je.
Reklo bi se da mu je šeretluk „na liniji“. Ko je igde predvideo šta će nas sve snaći i šta ćemo sve morati da gledamo, slušamo i čitamo ovih dana koji su ono što je poodavno najavljivano kao svetla budućnost?
Najednom smo se našli na udaru čak pet novih jahača apokalipse. Pandemije koja opet oživljava u Kini iz koje je potekla, velikog rata u Ukrajini koju bi da zgazi Rusija, razmahane inflacije koja podstiče pobune, sankcija zbog kojih klecaju nacionalni i internacionalni privredni i finansijski sistemi, a sve to uz klimatske lomove kojima je doprinela ljudska nezajažljivost, ugrožavajući opstanak u ime napretka.
Posebno zabrinjava vanredno uvećana sklonost lidera da svoje propuste i zablude zamagljuju predstavama da su upravo oni koji ih uklanjaju. Ali, kao greške drugih.
To se učestalo ispostavlja u nastupima ovdašnjeg predsednika. Nas ubeđuje da je pod velikim pritiscima spolja, a strance da jedva odoleva pritiscima iznutra. Pa se, na primer, nedavno isprsio da kaže da vodi računa samo o interesima Srbije, a da ga je „baš briga i za Amerikance, i za Ruse, i za Evropljane, i za sve ostale“.
Sve to reče, iako svi znamo, a i on lično prigodno priznaje tu realnost, da baš od pomenutih uveliko zavisi sudbina ove zemlje. Uzgred, ostaje da se nagađa zašto je iz nizanja „baš me briga“ izostavio Kineze, iako od njihovog narastanja uticaja strepi ceo Zapad, čijoj Evropskoj uniji formalno težimo.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se nije znalo da li će uopšte ili u kojoj meri podržati zahteve da i Beograd zavede sankcije Rusiji. Sada je pred njim izbor dalekosežniji od prostog (ne)opredeljivanja za kaznene mere zbog ruske agresije na Ukrajinu. U uslovima velike međunarodne ratne deobe treba jasno da kaže da li je Srbija na Zapadu ili na novom Istoku.
U međuvremenu, obe te strane kao da se utrkuju koja će koju više da naruži i omalovaži. Iz Moskve se poručuje da je Džo Bajden „dementan“, a on uzvraća da je Vladimir Putin „ratni zločinac“ koji treba da „ode s vlasti“. Sergej Lavrov je izazvao i opšte zgražavanje kad je u odgovoru na pitanje po kojoj logici se Volodimiru Zelenskom pripisuje nacizam kada je on Jevrejin rekao da „misli da je i Hitler imao jevrejske krvi“. A šef Pentagona Lojd Ostin je poručio da u ukrajinskom ratu treba radikalno oslabiti Rusiju iako se šire zebnje da bi ona ako bude saterana u ćošak, mogla da odgovori svom silinom, u koju spada i nuklearni arsenal.
Rusija je prva velesila koja posle raketne krize oko Kube 1962. uverljivo i u uzletu opasnosti od neposrednog sukoba učestalo upozorava da bi povodom Ukrajine mogao da izbije prvi nuklearni, a treći svetski rat. Rastuće sankcije protiv nje su, takođe, bez presedana i mogu da uvećaju već sada osetne poremećaje na međunarodnom tržištu energenata, hrane, tehnologije, kapitala…
Nije stoga čudno što je ukrajinska kriza sa svim njenim evidentnim i slutećim posledicama dominantna u svetskoj javnosti. Prošlog marta su američki mediji, prenosi MSNBC, izveštavali o ukrajinskom više nego o bilo kojem drugom skorijem ratu, sa izuzetkom praćenja „NATO kampanje na Kosovu“.
Kada smo kod Kosova, posebnu pažnju je izazvalo povezivanje njegovih iskušenja sa ukrajinskim stradanjima. Putin je u najkraćem obrazlagao da kada je onda kršeno međunarodno pravo, može i danas, tako da i Rusija može da cepa Ukrajinu kao što je 1999. NATO amputirao južnu pokrajinu Srbije.
Ta paralela je iskrivljena u nizu detalja, a naročito u okolnosti da sada premijerno u novijoj istoriji jedna velika sila i službeno pripaja sebi delove druge države. I da spočitava da je međunarodno pravo praktično poništeno i da se uspostavlja „pravu jačeg“.
A, gde smo tu mi? Zvuči kao pitanje za ugrađivanje lične vajde u koruptivne javne poslove, ali zapravo upozorava da ne bismo smeli da opet budemo na pogrešnoj strani istorije. Da ne uobrazimo ponovo da smo na naopak način „jači od sudbine“ i da nas je „baš briga“ šta nam nude oni koji odlučuju o (pre)oblikovanju sveta.
Ne bi trebalo da imamo nedoumice. I zemljaci željni boljeg života, i oni kažnjeni za ratne zločine u bivšoj SFRJ su na Zapadu. I oko nas su članice zapadnog saveza, kojem jedino na ovom prostoru fali da mu se Srbi pridruže.
Izuzimanje od pravila suživota sa okolinom, što je osnovni, ne samo strateški nego i ekološki i tržišni imperativ, sebi mogu da priušte jedino velike sile. A i one, kao što pokazuje ukrajinski slučaj, mogu da se zbog toga, bar pred svetom, postide. Čak mnogo više nego što smo to mi kako god ovdašnji svojevremeno zaslužili kada smo razvaljivali SFRJ, koja je baš ličila na EU, a u kojoj bismo se svi, valjda, jednog dana ponovo našli…