U odmeravanju snaga na međunarodnom polju glatko smo poraženi jer kod naših predstavnika nije bio dovoljno izražen nacionalni identitet, pa nisu ni znali ko su zapravo. Bili su konfuzni kao naša domovina kojoj preti otcepljenje dela teritorije, čiji se različiti narodi nikada nisu sasvim integrisali i koja ne zna tačno ni ko su joj partneri ni dokle joj se protežu granice…
Paralela sa ovdašnjim sudbinama (u SFRJ, SRJ, SCG, a mestimično i povremeno i u ostacima tih zajednica, u koje spada i RS) prosto se nameće. Ali, navedeni kritički opisi stanja sopstvene nacije dolaze iz – londonskog Gardijana. Povod im je eliminacija reprezentacije (predstavnika) Engleske, na fudbalskom mundijalu u Brazilu, što su pojedini tamošnji komentatori doživeli kao sliku i priliku iskušenja kroz koja prolazi identitet Ujedinjenog Kraljevstva pred referendum o nezavisnosti Škotske i usred najava Britanije da bi njeno “disidentstvo” u okvirima Evropske unije moglo da dogura i do iščlanjenja iz nje.
Pozivanje na rezultate igre nogama da bi se pokazalo šta sve rukovodstva rade “kao nogama” ili da se pokaže da “čvrsto stoje na svojim nogama”, nije retkost ni drugde. Uz ostalo i zato što je fudbal ne samo najpopularniji sport već i zato što je “verovatno najglobalizovanija profesija”, kako je naznačio ekonomista Branko Milanović.
Čitanje sudbine društava iz rasporeda mundijalskih “zvezdi” uklapa se u već prilično razigrano preispitivanje nacionalnih, kolektivnih i ličnih identiteta, drugim redovnijim i dalekosežnijim povodima. Amerikancima nije jasno kako da održe vodeću ulogu u svetskim strateškim poslovima a da istovremeno ne pokažu da mogu da obuzdaju uzlet uticaja drugih sila. Uzdržanom šefu Bele kuće Baraku Obami, stoga, radikalna opozicija prebacuje da pati od “sindroma Greta Garbo” (filmske legende koja se prerano povukla iz posla i javnog života) jer pristupom “rukovođenja iz pozadine” prepušta primat drugim međunarodnim akterima, a time i doprinosi podrivanju liderskog “koda” u identitetu SAD.
Kina, Rusija (i neke druge rastuće sile) još su, reklo bi se, u naporima da definišu svoje nove identitete u kolebljivom odnosu snaga u svetu i kod kuće, s ciljem da različitim metodima ospore modele zapadne demokratije a sebe modernizuju pomoću zapadne tehnologije. U procesu redefinisanja je i EU, čiji je integracioni identitet poljuljan ekonomskom krizom i pomanjkanjem neophodne doze akcionog jedinstva, pri čemu se povećava upliv krajnje desnice i drugih grupacija koje EU etiketiraju kao “birokratsku prepreku” ostvarivanju posebnih, nacionalnih, interesa.
Ko je ko i šta je šta, i dalje su pitanja sa vrlo eksplozivnim odgovorima. U Iraku ekstremna sunitska internacionala želi da silom povrati vlast koju su posle američke invazije preuzeli šiiti, čije rukovodstvo nije našlo način da uspostavi sklad između ta dva krila islama, a koja se oružano obračunavaju i u Siriji, gde uporedo idu selektivna sadejstva i strateška nadmetanja Vašingtona i Moskve.
Za nacionalnim identitetom najdelikatnije, ili bar nama najprijemčivije, traga Ukrajina. Ponajviše zbog toga što se ne vidi izlaz iz njene raspolućenosti između puta ka EU i projekta Vladimira Putina za stvaranje Evroazijske ekonomske unije na prostorima bivšeg SSSR.
Naš identitetski slučaj je, naravno, najoriginalniji. Toliko da niko i ne pomišlja da ga reprizira.
Idemo ka političkim i ekonomskim integracijama sa Zapadom a oslanjamo se na istok u očuvanju teritorijalnog integriteta. Iz izjava funkcionera proizlazi da nam je glava u Briselu i Berlinu, a srce u Moskvi. A opet i da bi neki od njih voleli da “kao Norveška ne moramo u EU”, bez da pomenu da je ona u NATO, u koji mi zvanično nećemo.
Jedino se ovde, valjda, svaki čas, poslednjih dana naročito, upozorava da su sumnje u opravdanost pojedinih akademskih zvanja “udar na državu”. Da se s vrha čuje da će “teško opstati” komšijska država (BiH). Da nam u popravljanju regionalne i međunacionalne saradnje, što je bitan kriterijum za ulazak u EU, posreduje Turska, koju EU ne želi u svom članstvu. Pa i da od prethodnih vlasti, sledeće vlade preuzimaju i stvari zbog kojih neprestano posrćemo, na primer partokratiju, preterano zaduživanje, veliki budžetski i spoljnotrgovinski deficit, visoku stopu nezaposlenosti, isključivost, nedovoljnu reformisanost pravosuđa i policije, zanemarivanje kulture, pritiske (i iz biznisa) na medije…
Kako nam je “odozgo” rečeno i da je za ispravke nabujalih nam “krivih Drina” potrebno i da “promenimo svest”, potraga za samima sobom, identitetom u novim realnostima, potrajaće, po svemu sudeći, duže nego kod većine ostalih. Teško je i zamisliti, recimo, koliko vremena treba da protekne pa da se u Srbiji neka igra zavoli više od fudbala, simbola kontinuiteta naših neuspeha i iluzija da će nam za nogom poći više nego za rukom…