Gledajući današnje izveštaje medija čini mi se da smo uradili dobar posao – Oleg, Vlad i još nekoliko novinara koje smo tada upoznali „upali“ su prošle nedelje u predsedničku palatu, poneli sa sobom kompjutere i skenere i već danima svetsku i ukrajinsku javnost obaveštavaju o nezabeleženom nivou korupcije u kojem su bili ogrezli predsednik i drugi državni zvaničnici.
Ipak, ono što mi je do danas ostalo u sećanju nije toliko bio utisak da radim sa neverovatno savesnim i hrabrim novinarima (od 25 novinara koje smo tada upoznali njih troje je narednih godina na misteriozne načine izgubilo život), nego neki tmurni osećaj koji je govorio da će tu divnu zemlju zadesiti upravo ovo što se danas dešava. Znaci su bili svuda oko nas – Ukrajinci su, činilo mi se, po ubrzanom postupku radili sve kako bi se što više odaljili od „braće Rusa“, pa je tako, gotovo preko noći, odlučeno da se slovo A čita O, a slovo G je postalo H, te smo umesto Aleksandra imali Oleksandre, umesto Galine pojavile su se Haline… Nisu ni Rusi ostali dužni pa su na svakom koraku isticali da je Ukrajina „njihova zemlja“, nipodaštavajući na taj način postojanje ukrajinske nacije.
Ali ono što je bilo još uočljivije na svakom koraku bili su primeri korupcije na svim nivoima. Od taksista koji su naplaćivali astronomske iznose i uvek govorili da „nemaju sitno da vrate kusur“, preko carinika koji su na prevaru pokušavali da uzmu sve što je moguće, do prevara u visokim državnim i poslovnim krugovima. Kada sam 2011. poslednji put bio u Ukrajini razmere krize samo su dodatno narasle.
I upravo su kriza, prazni džepovi i nepoverenje prema političarima ogrezlim u kriminalu bili pravi razlog masovnog izlaska građana na ulice. A na primeru bivše Jugoslavije političari su odavno shvatili da je ubacivanje klice nacionalizma najbolji način da se fokus sa njihovih prevara prebaci na drugi problem. I čini se da su u tome uspeli. Danas više niko ne govori o Janukoviču i njegovim vilama, Timošenkovoj i njenim mahinacijama – političari su još jednom iskoristili strahove običnih ljudi da bi sakrili svoje prljave tragove.
A gde smo tu mi? Dok ceo svet izražava neko svoje mišljene – bilo da staju na stranu Kijeva ili Moskve – u Beogradu i prestonicama regiona se ćuti, što se može dvojako tumačiti. Prvo, da već godinama i decenijama živimo u jednom paralelnom univerzumu, okrenuti sami sebi i svojim malim problemima, bez osećaja za širi svet oko nas i probleme koji se tamo dešavaju… Ili drugo, da smo ipak postali politički zreli i da verujemo da može postojati bar jedan veliki svetski sukob, a da mi ne budemo mirođija koja će ga dodatno začiniti.
Voleo bih da verujem da je ovo drugo u pitanju, ali poznajući prilike u Srbiji i regionu, pre bih tipovao na svojevrstan autizam koji će nas, možda, i spasiti dodatnih problema.