Bila je ovo jedna od lekcija novinarstva koju sam naučio i zapamtio, a koja se i danas može primeniti na brojne priče koje vidimo u domaćim medijima. Tada sam naučio jednu mantru koja glasi – ne piši ono što znaš, nego ono što možeš da dokažeš. Bez obzira na to da li se radi o Di Stefani, ili “kantrimenu”, ili bilo kojoj drugoj priči.
No, vratimo se sada proćelavom i onižem Đovaniju di Stefanu koji se obreo u Beogradu početkom devedesetih kada je uz Arkanovu pomoć postao medijska zvezda. Gostuje u udarnom „Dnevniku“ državne televizije, predstavlja se kao vlasnik holivudskog studija Metro Goldvin Mejer, otvara popularni Radio Pingvin… U zvaničnoj Ražnatovićevoj biografiji stoji da njegovo prijateljstvo sa Di Stefanom datira još sa početka sedamdesetih kada Italijan pomaže Arkanu da organizuje spektakularno bekstvo iz holandskog zatvora. I još stoji da mu je pravo ime – Karlo Fabijani! U intervjuu za magazin Profil Di Stefano je neodređen po pitanju svog pravog identiteta: „Nisam toliko lud da priznam nešto zbog čega bih posle imao mnogo, mnogo problema“.
„To je fantastično“, bio je ushićen škotski urednik „On je opasan čovek i zato moramo dodatno da proverimo to sa promenom imena“.
Bivši zvaničnik srpske tajne službe, koji je bio direktno povezan sa Arkanom i njegovim delovanjem u inostranstvu, nije imao dileme. „Apsolutno, to je ista osoba“. Ispričao mi je kako je Di Stefano, odnosno Fabijano, bio opsednut da pomogne Arkanu, da je išao na časove letenja i planirao da iz helikoptera baci konopac u krug zatvora i tako spasi svog prijatelja.
Italijanski novinar Alberto Nerazini, koji je u listu Diario prvi otkrio ko se krije iza pseudonima Di Stefano, ispričao mi je kako je Ražnatović 1974. godine pomogao Fabijaniju da pobegne iz švedskog suda: „Maskirani Arkan se pojavio u sudnici, pištoljem je zapretio sudiji, a drugi pištolj je dobacio Fabijaniju, nakon čega su obojica pobegli iskočivši kroz prozor“, tvrdio je Nerazini. „Odlično, dobio sam potvrdu iz dva nezavisna, dobro obaveštena izvora“, pomislio sam.
Poruke sam poslao i na adrese švedskog tužioca i inspektora. Na odgovor detektiva Ulfa Holsta nije trebalo dugo čekati. On se lično sreo sa Fabijanijem i prisetio se da je bio proćelav, sa „kukastim nosom“ i da liči na čoveka čiju sam mu sliku poslao. „Dajte mi par dana da proverim“, poručio je.
Odgovor je stigao i od švedskog tužioca. „Fabijani je proteran iz Švedske krajem sedamdesetih. U dosijeu stoji da je rođen 20. juna 1943. godine“. Jun 1943?! To mora da je greška! Di Stefano je deset godina mlađi!
Naredna poruka detektiva Holsta rešava konfuziju: „Liče, ali Karlo nije Đovani. U dosijeu stoji da je jedan od znakova prepoznavanja nedostatak dela kažiprsta na desnoj ruci“. Uz poruku zakačene tri policijske fotografije Fabijanija. Zaista je proćelav, zaista ima kukast nos, zaista je oniži Italijan – ali to nije Di Stefano!
Nešto što je izgledalo jednostavno, pretvorilo se u pravu novinarsku misteriju. Priča nikada nije objavljena, ali lekciju nikada nisam zaboravio.
U vreme kada smo kao novinari suočeni sa poplavom “proverenih” informacija koje nam stižu iz raznih “proverenih” izvora, možda svako od nas treba da odvoji malo vremena i zaista proveri ono o čemu će izveštavati.